Црна Трава
Из пројекта Википедија
Црна Трава је место у југоисточној Србији, у Јабланичком округу. Већина становника Црне Траве и околине се бави печалбарством.
Црнотавски печалбари су познати широм бивше Југославије, као градитељи-зидари, краће неимари грађевинари,а некада су се звали Дунђери.
Садржај |
[уреди] Порекло имена Црна Трава
Нема историjских извора који би тачније објаснили порекло име Црне Траве. Нека њена имена као што су Кара Кас (Црна Трава) и Бал'к Дервен (Рибља Клисура) турског су порекла и из турског времена. Вилин Луг је име по легенди и датира из времена пре турака.
[уреди] Границе и територија Црне Траве
Од ослобођења јужне Србије од турака (1878.г., тачније од доношења закона о административној подели Краљевине Србије, обнародованог 1890.године, па до данас) Црна Трава се у свести људи територијално четири пута мењала. После ослобођења од турака је основана општина Црна Трава, која је према берлинском конгресу 1878.године односно привременом закону о уређењу ослобођених предела од 3.јануара 1878.године, добила границе као општина у оквиру са осталим општинама у власотиначком срезу. После се изилазило из њега и улазило у дервенски срез, потом и у врањски и лесковачки срез. Говорећи о границама црнотравске општине, Црна Трава се као општина налазила са десне стране горњег тока реке Власине, а граничила се са атарима општина; бродске и рупјанске, са југа међом нахије врањске, а са истока трнске-жнепољске. Такође су наведени и подаци са пописа: засеоци (махале- Цука (96 кућа), Чаус (40), Златанска (55), Видић (20), Обрад(35), Црвенкова(32), Лазариц(26), Козарница(26) и Попова (300-укупно 354. кућа). Граница Црне Траве је била одређена 1878.године.
Црна Трава као општина, заједно са осталим општина из окружења: бродска, рупска, добропољска, каланска, од 1878.године повремено у почетку, а касније и стално припадала је административно власотиначком срезу све до 1941.године. Данас је Црна Трава администартивни центар околних села. Због миграције становништва за бољим животом, негде од 1972.године и потпуном економском миграцијом до 2006.године, читав црнотравски крај је сведен на неколико хиљада становника, а већи део махала и засеока су потпуно исељени и у њима јос живе нека старачка домаћинства.
[уреди] Далека и близа прошлост Црне Траве
Најстари становници у црнотравском крају били су Џидови, а после њих Латини. У летопису црнотравском се истиче да у V. веку пре Христа су овде била настањена Илирска племена, а у II. веку после христа завладали су римљани. У време римљана у овом крају се рудовало, па и данас постоје остаци копања и прераде руде гвожђа у самоковима,а и постоје многе ископине у облику ровина.
По деоби Римског царства (395) на Источно и Западно, ови крајеви падају под Источно Римско царство (Византија), које ће у овим крајевима владати све до пред XII века. У летопису цркве стоји да је у IX и X веку Црна Трава била пуст крај, без људи, покривен шумама и са много дивљих звери. Од становника је био само један калуђер са неколико манастирских чобана, који су чували манастирску стоку (манастир се налазио испод Црног Врха, преко пута чуке, на једном брежуљку, а и данас то место носи назив Манастириште, а две ливаде носе црквена имена: Свети Никола и Попадика). Припадао је цариградској патријаршији.
Црнотравци су били слободољубиви народ, борили су се за своју слободу. Тако су узели и учешће у борби против Турака 1454.године, у одбрани средњовековне српске државе, под командом властелина Николе Скобаљица, када су турци потукли српску војску. После пада Смедерева (од 1459 до 1878.године) Црна Трава је у оквиру ропства под турцима у оквиру Србије, живела све до коначног ослобођења од турака 1878.године.
Ово је био планинско шумовити крај, нарочито буковом шумом. Потпуно непроходан, па се у њему могло скривати и дизати буне и устанке. Нарочито су били познати многи црнотравски хајдуци, по којима и данас многа места и извори носе имена и остале су многе легенде о њима.
Црнотравци су узимали учешће у свим ратовима за ослобођење од турака-почев од 1878.године, потом узели учешће и у балканским ратовима, првом и Другом светском рату, борили се противу бугарске окупације и немачког фашизма. Највише су зла пропатили од бугара и у Првом и Другом светском рату. У Другом светском рату црнотравски крај је предњачио у брби против фашизма - у партизанском покрету је учествовало и младо и старо. Много је њих који су дали своје животе за слободу, путем народних хероја: Мирка Сотировића, Александра Синадиновица, Томе Ивановића, Синадина Миленовића и других знаних и незнаних. У борби против бугара водиле су се тешке борбе и у Првом и Другом светском рату. Злодела бугарских фашиста се памте и данас по паљевинама и убијању, а позната је и гарска трагедија. На овом подручју је погинуо и један од значајних револуционара партизанског покрета Другог светског рата и шпански борац Ратко Павловић-Чичко. Црнотравци су узели учешће и у овим последњим грађанским ратовима распада бивше Југославије.
[уреди] Становништво
За време робовања под турцима од преко 400.година , црнотравску планинску област су постепено насељавале избеглице са свих страна, а највише са Косова, Рашке, Метохије, Копаоника и Македоније. Становништво је од турског зулума бежало у непроходне планинске крајеве. Највеће насељавање је било под крај XVII. века, када је српски народ под Арсенијем Црнојевицем бежао у Јужну Угарску (1690.) и Арсенијем IV Сакабентом (1739.), па се тада један део народа уместо у Угарску, склонио у Црну Tраву. После првог насељавања Црна Трава је имала 400.кућа и око 2000 становника. Тада су куће биле грађене од земље и дрвета, покривене сламом, теђе синдром, нису биле кречене и нису имале стакла на прозорима (пенджерима), већ хартију.
Пре IX. века овде су живели староседеоци, који су изумрли, а једино према причању старијих постоје гробови Џидова, великих људи и то на Поповој чуки, а други гроб на Станићеву изнад Горње Козарице.
Постојала је унитрашња миграција и спољашња миграција. Унутрашња миграциона струја се мозе поделити на крајишку, жнепољско-крајишку и власинску. Из крајишке миграције у Црну траву су се доселиле три породице: из Божице једна породица у Добро Поље и две породице у Рупје. Из Ћустендислког краја доселиле су се четри породице и настаниле се у Броду и Црној Трави, а из медне једна у Гару и две у Битврдју. Један број досељеника из Жнепољске миграционе зоне доселио се на Власину, затим у у горњи слив реке Власине, потом у сливу Каланско-Градске реке и Тегошнице, према Дарковцу, Преслапу,кални, Грделичкој клисури. Била је миграција из планинског ка равничарском делу. Од власинске миграције насељена су места попут Крушевице, село Батуловце између Лесковца и Власотинца, потом пусторечки крај-Пуста река негде под крај XVII. века и после ослобођења од турака 1878.године. Спољна миграција потиче делом из ближњих а делом из даљих области. Досељавање се вршило из Македоније. Та миграциона струја је доспела до Власинског блата (данас Власинског језера), даље на север није ишла. Један крак ове струје ишао је до Грделичке клисуре и ту стао. Из Кратова, Тиквеса, Струмице - населиле су места у Црној Трави, Градској и Власини. Са Косова су досле неке породице које су се населиле у Добро Поље, Црну Траву, Рупје и Гаре. У време рудовања под Турцима, многе рударске породице са Копаоника су се насељавале у црнотравском крају, пре неких 300 година, под крај XVII века, као из Кратовских рудника из Македоније. Сматра се да су први досељеници Црне Траве били са Копаоника и из Македоније.
Скоро читав век касније после првог насељавања, уследило је друго наељавање изазвано појавом бандитских чета званих крџалија (1792-1806). Ове банде су све живо пљачкале, па се народ селио ван друмова у област Власине. Тако су у време крџалија настала села: Јармилова, Сајина, Читаћи и друга.
Досељавања је било и ради крвне освете и због бежања од судске одговорности, јер у време турског доба, ко убије турчина и пребегне у другу област, избегао је одговорност за убиство, па тада престаје судско гоњење и крвна освета.
Првенствено је било досељавање због рудовања-досељавали су се рудари и ковачи. Мањи број се касније бавио и сточарством у планини.
А било је и насилног насељавања, пошто је Црна Трава била дербеџинско насељена. Дербеџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом. Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г), а дербенџиска насеља су била прво у Македонији. Село Цавато је у Македонији је најстарије дербедзинско насеље.
Посто је био тежак живот раје у тим насељима, онда су се људи тада одметали у хајдуке. Турци институцију дербеџинска насеља напуштају крајем XVIII. века, а улогу њихову су преузели плаћеници. И данас у Македонији, Поречу, има једна песма о њима:
"Мајко ле, мајко рекава јеци рекава јеци, мајко, земљава се тресе, каква је сила сто по дервен иде? -Ћерко, мори ћерко, то је турска сила. Турска сила, ћерко, наса пропастија: Селовио, ће поплата, нас ће и' исколат..."
[уреди] Печалбарство
Реч печалба значи мука, туга, зарада, аргатовање, одлазак у туђину, у бели свет. Тежак је печалбарски живот, никад се не стаје, никада нема одмора. Према печалбару се односило са презиром и ниподаставањем. Растанак печалбара од породице, често је био тужан одлазак у туђину - опеван и македонском песмом:
"Тешка беше нашата разделба Кога тргнав за непознат крај, Твојите солзи патот го топе, Патот за на пуста печалба".
У овом крају печалбарство се може поделити у четири периода:
Прво до ослобођења од Турака (1878), други од ослобођења од Турака до пред крај XIX века, а трећи до почетка Другог светског рата (1941.) и четврти од завршетака Другог светског рата до данас 2006.године.
У време под Турцима ишло се из нужде у печалбу-дунђерски мајстори су градили турске џамије и куће у околини до Ниша и Врања. После ослобођења од Турака ишло се у печалбу у Бугарску, потом и према Београду (1885), а први дунђери црнотравски су се појавили 1820.године. Поред дунђера у печалбу су ишли и кречари, пинтери, кацари, длакари, терзије, столари и други. Нарочито су црнотравски мајстори -зидари били познати до пред почетак Другог светског рата и после завршетка Другог светског рата, када су градили најсложеније зграде-објекте и то у Београду, Скопљу и другим градовима широм бивше Југославије. У почетку печалбарења мајстори грађевински су ишли у дружине, које су се звале тајфе, а после груповођу је предузео предузимач, који је погађао посао, одређивао дневнице и вршио надзор рада. Први печалбар је био Горћа Поповић-Предузимач, брат проте Михајла Поповића, који је тада живео у Београду. Кренуо је прво ка Београду. Међу каснијим неимарима широм земље и ван наше земље били су многи познати попут Јована Цветковића-Социјала, иноватора Душана Радојичића, Михајла Ђорђевића, Станка Јовановића.
Данас почетком 21. века нема црнотравских печалбара-неимара, само још у по којој кући, неки старац-печалбар, сетно уз музику пева печалбарске песме и сећа се свога пецалбарскога живота. Пецалбарство-као привредна грана, сада се "спустила" наниже према брдском делу Власотинца, па све према моравским селима. Једино се још могу чути приче о црнотравским градитељима када се негде прикаже неки знаменити објекат на телевизији.
И кроз песму негде се денуше црнотравски неимари:
Куд одоше неимари
"Где су моји дани, боси дани где су моје, младе руке Солире ми, ново гнездо, А срце ми, воли Чуке. Црнотравске, куће празне, Мене,обливају жмарци, Све су птице, одлетеле, Отишле су, само старци. Угашена, посве тиха, Огњишта нам, некад царска, Још покоја, иду леђа, савијена, неимарска. Црна Траво, ој Србијо, Срце моје, што крвари, о кажи ми, зашто ћутиш, Куд одоше неимари."
[уреди] Печалбарска жена
Пошто отпрати мужа у печалбу, жена се враћа кући, скида са себе нову вуту, облачи стару и приступа раду. Остаје сама са нејаком децом и изнемоглим старцима, па тако сви кућни и послови у пољу и са стоком падају на њена леђа. Она прзе волове, оре њиве, чува стоку, треби ливаде, децу храни, жање жито, врше, двори свекра и свекрву. Одлазила је жена печалбарска и у кириџалак, са коњима набављала жито. До Предејана, Власотинца и Сурдулице се ишло са пуним товаром са коњима. Живот њихов је био тежак, пун туге и самоће у планини, суров, али пун љубави према породици и увек са погледом у даљину негде тамо далеко, где су њихове љубави живота у печалбу. Увек када се спавало, стављао се јастук, цвет босиљка који мирише, када се спава да се снева неки бољи зивот. Сваки шкрип врата увек је била нада да ће деца и мајка угледати оца, како весео улази и долази из печалбе. Ту слику носе у себи и данас и одрасли и деца из печалбарских породица Црне Траве и Власотинца.
[уреди] Литература о Црној Трави
- Легенде о постанку имена Црна Трава прикупио је Радомир Костадиновић, средио и објавио у својој књизи "Црна Трава и црнотравци" и чланаку "Легенде мога краја" објављеном у Лесковачком Зборнику.
- О насељавању Власинске области-црнотравскога краја, постоји и рад Ристе Николића "Крајиште и Власина".
- О настанку Црне Траве , пореклу становништва и печалбарењу је нашироко писао познати црнотравац Раде Костадиновић, наставник српског језика-историограф, етнолог, етнограф и посве писац неколико историјско-етнолошко-етнографских књига, које се и дан данас налазе у библиотеци Црне Траве,а и у свим већим историјским музејима у Србији.
- Црнотравци су задужени још једним заљубљеником свога роднога краја, црнотравца Симона Симоновића-Монке, партизанског пуковника у пензији, који се одужио својим капиталним делом "Печалбарство и неимарство црнотравског краја".
