Власотинце
Из пројекта Википедија
Власотинце је град и центар истоимене општине Јабланичког округа у југоисточној Србији.
По турским изворима 1516. године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом "Влашотинац" и у саставу је Софијског санџака. (Обширније види у чланку "Легенде о настанку Власотинца") У шеснестом веку Власотинце има око 600 становника и 66 кућа. 1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године Власотинце је припадало Власинском срезу. 1879. је уместо Власинског створен Власотиначки срез.
Власотинце је за варошицу проглашено 1878. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:" Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле..."
Садржај |
[уреди] Ослобођење од Турака
Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки "тојагаши" су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате "европског" шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбиjали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан.
После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје.
Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локални трговачки центри. Власотинчани се преоријентисују полако у виноградарство као излаз из стагнације.
Развој текстилне индустрије починје после 1890. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притоцима. 1895. изграђен је млин у Власотинцу, а 1912. је у млину уграђен генератор са 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветлење.
Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884., Бакалско-трговачки еснаф 1885., као и још два еснафа 1894. године. 1901. се ствара Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила. Трговачко удружење се оснива 1920.
[уреди] Ренесанса између ратова
Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појавља се први број листа „Власина“, оснива се фудбалски клуб „Власина“, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.
|
Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе“ и „Мокрањац“, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Марко“. Певачка дружина „Његош“ је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садшњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средставима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе "Његош" и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали. |
|
10.априла 1941. су немци заузели Власотинце. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације. Партизани, четници, квинслизи, љотићевци, недићевци, немци и бугари. Обширније о деловању четничких формација на територији Власотинца се може прочитати у чланку "Четништво у Власотиначком крају"- приступ историји. Деловања власотиначког партизанског покрета су детаљније описана у групи чланака "Партизански покрет у Власотиначком крају". 10.октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.
[уреди] Обичаји: Народна кола и весеља у Власотиначком крају
Свако весеље у породици, селима, завршавало се народним колом. Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал на весељима; чачак-стари и нови, власинка, бела рада, зврзлама, дрдавка, у нсест, бугарка, жикино коло. Некада се на свадбама, испраћајима у војску, крацајима, пресељења у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло и певало уз музичке инструменте: дудук, гајде, тупан, фрулу (дудуче), хармонику и плех музику са трубачима.
Сви печалбари и момци и ожењени су долазили кући како би се провеселили играјући народно коло уз музику. Коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе. Да се девојке виде са момцима, а млади направе важни пред девојкама. Да се освоји лепа девојка, да се "упеца" лепи момак. Свако село, сваки део села, имало је своје место за вођење кола (ора). Нико није смео да напусти им прекине коло. Десавало се да је код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, како око вођења кола тако и због девојака које се ухвате да играју до коловође-момка.
И данас се у селу Преданце и другим планинским селима власотиначког краја, може чути народна изрека око вођења кола:" Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола". Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селу Лопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (Седми Јули) у Златићеву, Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео се пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна је била туча.
Локални становници такмичили су се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У колу је био најглавнији онај на челу, коловођа, а на зачељу (на "кец") момак који је био задужен да се коло не кида. Онај ко је прекидао коло више није био пуштан да игра, па се зато нико није смео да се пусти док се коло не изигра.
Господин Младеновић је забележио од старијих људи, негде седамдесетих година двадесетог века, да су се пре Првог светског рата, играла народна кола и у самом Власотинцу, код "Крста" за време вашара летњег Горешњака и јесењег Пејчиндана и Крстовдана, где су биле опасне туче међу играча коловођа око девојака из различитих села. Чак су "севали“ и ножеви. Играла се кола на саборима на верским празницима око цркве крушевачке и конопничке, у селима Крушевица и Конопница, нарочито у време летњих и јесењих вашара.
Данас, по причама старијих, млади људи не обраћају томе пажњу као да нема сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло. Сви који су одрасли уз (ора) кола, често се жале што млади нису прихватали њихове народне игре. Ипак, задњих година, народ се поново окреће традицији. Игра уз народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је више и фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из свог родног власотиначког краја.
Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат: drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса.
