Римокатолицизам

Из пројекта Википедија

Римокатолицизам или хришћанство западног латинског обреда: доктринарни систем у којем се исказује латинска теологија и традиција Римске Цркве. У својој класичној форми овај систем се искристализовао у Противреформском периоду ослањајући се на схоластичку томистичку методу. Римокатолицизам се у неколиким главним елементима разликује од Православља, тј. од богословске Традиције Православне Цркве, са којом се разишао 1054. године, као и од Протестантизма, доктрине цркава произашлих из Реформације у 16. веку:

• Томистичка метода у тумачењу вере, која на веру примењује Аристотелову логику и намеће теологији философске концепте (нпр. "трансубстанцијација")
• Тридентска синтеза, која уводи у догмате средњовековну проблематику (теорију сатисфакције, примењену на догмат искупљења)
• Јуридички и магистеријски карактер догмата, нарочито манифестован на Првом Ватиканском Сабору, по коме је догмат одлука непогрешивог ауторитета, а не исповедање вере које исказује духовно искуство и свест Цркве.

[уреди] Историјски развој

Може се поделити на главне периоде:

• Патристички
• Средњовековни или схоластички
• Противреформаторски
• Реакције против модернизма
• Консолидовања ултрамонтанизма
• Антиекуменизма
• "Aggoirnamento".

Класични Оци латинске Цркве су:

• Амвросије Милански (339-397),

Еразма Ротердамског*Јероним Стридонски (350-420), који је превео Библију на латински језик под називом Вулгата и написао спис 0 чувеним мужевима;

• Августин из Тагасте, епископ ипонски (354-430), који је написао Исповсти (између 397-401), 0 Тројици, 0 Држави Божијој, De doctrina Christiana, итд.;
• Григорије Велики (+604), који је оставио Moralia in Job и Regula pastooralis
• Западна патристика се закључује са Исидором Севиљским (+636).

У оце Латинске Цркве укључују се и други познати писци:

• Иринеј, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Азије, ученик Светог Поликарпа Смирнског, који познаваше Светог Апостола Јована (у Adversus haereses он прави списак епископа Рима, претпостављајући да је Свети Апостол Петар био први), писац дела Откривење и одбацивање лажне гносе, написаног против гностичких јереси;
• Иполит Римски, пострадао мученички 235. год., написао је Аиостолску Традицију;
• Тертулијан Картагински (од 155. па до 220), први хришћански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против јереси (око 200), Contras Praxeas, Contra Macionum, De anima;
• Минуције Феликс из Нумидије (Octavius);
• Кипријан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела 0 јединсву Цркве;
• Лактанције, који је написао Божанске установе (304-314);
• егзегета Руфин Аквилејски (+410);
• Иларије Поатијески (око 315-367), аутор дела 0 Тројици ;
• Папа Лав I (+461), који је допринео формирању халкидонске христолошке догме (451).

У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокентијем I, који је осудио пелагијанство.

[уреди] Теорија понтификалне моћи

После ове епохе, једна од главних брига Католицизма била је да историјским и теолошким доказима формулише теорију понтификалне моћи, универзалне јурисдикције епископа Рима. Док папа Григорије Велики (590-604) ствара концепцију о папској власти, тј. теократско учење, папа Андријан (772-795) позива се на историјску погрешку по којој је цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и појава понтификове (папине) државе. У римској катедрали 800. год. Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава Ш. Ово је био поступак од историјске важности: њиме се установљује "хришћанско западно царство". Доцније папе стално ће понављати овај гест. Да би доказали "универзални примат" Римске Цркве, папа Никола I (858-867) измишља апокрифну колекцију древних папских одлука (Лажне декреталије), издатих половином IX века. У таквој атмосфери јавља се Фотијева "шизма" (Фотије, око 820-895, кога 863. папа није признао као патријарха константинопољског). Помесни сабор (867) осуђује папу, а Други помесни сабор (869-870), под утицајем цара Василија Македонца, осуђује Фотија.

[уреди] Велика шизна

У таквој атмосфери 1052. године патријарх Михаило Керуларије започиње нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Шеснаестог јула 1054. године папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису примљени од Патријарха, у име папе Лава IX (мртвог већ неколико месеци), на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила. Са своје стране, Патријарх екскомуницира папске делегате. На крају, папа Григорије VI (1073-1085), бивши кардиналђакон Хилдебранд, који уводи систем конклаве кардинала-епископа за избор папе, објављује "Dictatus papae рарае", декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти, укључивши право папе да збацује поглаваре држава. Тиме се завршава једно од великих поглавља Католицизма.

[уреди] Доба наком велике шизме

Почетком другог миленијума Католицизам улази у своју схоластичку епоху, у којој се теологија своди на рационализам вере и систематизовање доктрине по методама философије. У овом периоду значајни оци латинске Цркве јесу: Анселмо Кентерберијски (1033-1109), назван "оцем схоластике", који теологију сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенцију Бога ( у Proslogium), аутор расправе Cur Deus Ното?; Абелард (1097-1142), аутор колекције Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), који 1150. год. објављује четири књиге изрека, једно од класичних представљања католичке доктрине у средњем веку; Бернард Клервовски (1091-1153) и Тома Аквински (1225-1274), италијански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (1206-1280), тумач Аристотела, Тома од 1266-1272. год. издаје Summa theologica, најграндиозније схоластичко представљање хришћанства, користећи се концептуалном структуром Аристотелове философије. И поред тога што ће против томистичког интелектуализма устати теолози фрањевачке школе, августиновске и плотиновске инспирације - као Бонавентура (1221-1274), Јован Дунс Скот (1266-1308) и Гиљом ди Окам (1275-1347) - схоластичка томистичка метода наметнуће се као обавезна по целоме Католицизму, средњовековном и савременом.

[уреди] Концили Римокатоличке цркве

Историја Католицизма обележенаје у овом периоду серијом екуменских концила који обзнањују не само ди сциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако Четврти Латерански Концил (1215), на коме је доминирао папа Иноћентије II (који 1209. год. започиње крсташки рат против катара), изјашњава се за доктрину "трансубстанцијације" у погледу Тајне Евхаристије и за "analogia ontis" што се тиче сличности твари и Творца. Сазван да би се ставио крај папској шизми (1378-1417) - три папе су се свађале око папске тијаре: Григорије IX у Риму, Бенедикт XII у Авињону и Јован XXII у Пизи - абор у Констанци (1414-1417) осуђује 1415. чешког реформатора Јана Хуса (1369-1415) и намеће "концилијаризам", изабравши новога папу, Мартина V (1417-1431). Теорију о супериорности сабора над папом нарочито је подржавао чувени галикански теолог Пјер Даили (1350-1420) и Жан Жерсон (1363-1429). Сабор у Ферари-Флоренци (1438-1445), под притиском византијског цара Јована Палеолога, покушава да оствари сједињење Православне са Латинском Црквом, али не успева; међутим, ипак прокламује доктрину о "Седам Тајни". Вредно је забележити у овом периоду заштиту вере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са норма-тивном вредношћу: Грацијанов Декрет 1140), "Liber xtra" Григорија IX (1234), "Liber sextus" Бонифација VIII (1298), Клементине објављене 1317 (све су биле преписане у "Codex juris canonici", промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).

[уреди] Протестанстка реформа

Протестантска реформа затиче средњовековни Католицизам у пуној кризи. У сучељавању са Протестантизмом, Католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и римске курије. Петнаестог јуна 1520. год. папа Лав Х објављује булу "Exeurge Domino" којом осуђује доктрину Мартина Лутера (1483-1546), августинског калуђера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, који је 31. октобра 1517. објавио 95 теза против индулгенција, запаливши тако протесте против злоупотреба Кашолицизма. Под утицајем великог хуманисте Еразма Ротердамског (1446-1536) Лутер - који е имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Кајетаном (1459-1534), чувеним коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497-1560), који је сачинио "Аугсбуршко исповедање" (1530) које је и Лутер прихватио - продужује борбу за реформу Римокатоличке Цркве. Године 1540. папа Павле III потврђује "Исусову компанију" - организацију језуита коју је 1491. год. основао шпански официр Игнације Лојола - и поверава јој дужност да се у име католика бори против протестантске јереси. Тиме почиње такозвана "контрареформа". Ради ловљења јеретика већ je постојала "Инквизиција", суд основан 1236. године од папе Григорија IX и поверен реду браће проповедника (доминиканаца), који је основао Доминик де Гузман (1170-1221).

[уреди] Сукоби са Протестантима

Међутим, најжешћи сукоб са новим протестантским доктринама одвија се на Тридентском Сабору, сазиваном у три наврата: 1545-1549; 1551-1552. и 1562-1563. под Павлом Ш (+1549) и Јулијем III. Сабор преузима сва велика поглавља догматике (Писмо и Традиција, вера и дела, Седам Тајни, "транссубстанцијација", Евхаристија као жртва, хиротонија као тајна, узвишеност папе над сабором итд.), којима даје схоластичку, класичну формулацију. Папске тезе су строго брањене и чуване. Тридентски Католицизам, који је у ствари антипротестантски Католицизам пренет у концепцију томизма, постаје обавезан; 1564. године формира се Конгрегација кардинала задужених да бдију над исправним тумачењем саборских аката, док 1566. год. папа Пије V штампа познати "Катихизис Тридентског Сабора". Један од језуитских теолога који се одлучно супротстављао Реформацији у то време био је Роберт Белармин (1542-1621). Године 1622. папа Григорије XV ствара конгрегацију "De Propaganda fide", најважнији мисионарски организам, који у жижи има невернике (ifideli), али и хришћане дисиденте, шизматике. (Ову је Конгрегацију реорганизовао папа Павле VI под именом "congregatio рго Gentium Evangelisatione seu de Propaganda Fide", конституцијом "Regimini Ecclesiae", 15. јула 1967. године.)

[уреди] Нови изазови

Ако је током XVIII века Католицизам суочен са јансенизмом (теолошки покрет који је негирао слободну вољу; основао га је почетком XVII века Корнелиус Јансениус, епископ од Ypres-a), у XIX веку Католицизам се сучељава са кризом модернизма, изазваном сукобом између вере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози настојали да Црква држи корак са идејама епохе (Lammenitas 1782-1854 и Lacordaire 1802-1861), ипак 1864. год. папа Пије IX (1846-1878) издаје енциклику "Quanta Cura коју додаје "Sillabus", списак савремених осуђених јереси. Исти Папа узима себи право 1854. год. да предложи као догмат вере учење о непорочном зачећу Дјеве Марије, те је тиме изазвао расправу о непогрешивости папе.

[уреди] Први ватикански концил

Пије IX, идући жарко за својим ултрамонтанистичким намерама, сазива 1868. год. својом булом "Aeterni Patris" Први Ватикански Концил (20. екуменски). Отворен децембра 1869, Концил 1870. изгласава конституцију "Pastor aeternus" којом намеће две главне католичке догме: универзални примат епископа Рима и личну непогрешивост папе кад говори ех cathedra. Први Ватикански Концил довео је не само до одвајања Старокатоличке Цркве од Римске Цркве него и до учвршћења једне еклисиологије јуридичког и универзалистичког типа, тотално противречне православној еклисиологији. Ту ултрамонтанистичку еклисиологију фаворизовао је кардинал Џон Хенри Њуман (1801-1890), англиканац обраћен у Католицизам, који под утицајем Оксфордског покрета, основаног 1833. год., пише 1854. год. Есеј о развоју, у којем говори о органској еволуцији догмата, под непогрешивим ауторитетом папе. Његова концепција пориче идеје немачког католичког теолога Ј. А. Моехлера (1786-1838) који је формулисао еклисиологију веома блиску православноме духу.

Папа Лав Х III (878-1903) препоручује томизам као обавезну схоластичку методу за тумачење доктрине. Исти Папа одбацује валидност англиканских хиротонија, штампа 1891. године "Rerum novarum", у којем се опрезно изјашњава о социјалним идејама времена, бранећи личну имовину и помирење социјалних класа, а 1894. године, у енциклики "Orientalium", предлаже дијалог са Православним Црквама. Исту социјалну етику предложиће папа Пије XI у "Quadragesimo Anno (1931). Да би дефинитивно осудио "модернизам", папа Пије XI објављује 1907. године "Pascendi Dominici Gregis", који је већ поново исте године одштампала Света служба у декрету "Lamentabil". Настављајући негативан однос према модернизму, Пије XI осуђује екуменски покрет 1928. год. у "Mortalium Animos", а 1937. комунизам, енцикликом Divine Redemptoris".

Нужност промене методе ипак се осећа све више и више. Папа Пије ХП подстрекава обнову библијских ("Divino Aflante Spiritu 1943), еклисиолошких ("Mystici Corporis", 1943) и литургичких студија ("Mediator Dei , 1947). Иначе, то је епоха у којој се јављају неколико вели-ких теолога-философа: Teilhard de Chardin, , М. Ј. Scheeben, Јеап Danielou (1905-1974), Непгу de Lubac, Yves de Montcheuil, Yves Congar, Hans Urs von Balthasar. Од католичких философа најчувенији су: Pierre Laberthonniere (1860-1932), Etienne Gilson, Jaques Maritain, неотомиста, и Gabriel МагсеMarcel, егзистенцијалиста.

[уреди] Други ватикански концил

Лицем у лице са друштвом у сталној промени, због технолошке и социјалне револуције, Католицизам поставља себи питање пастирског и културног прилагођава ња. У том контексту папа Јован XXIII (1958-1963) најављује 25. јан. 1959. Други Ватикански Концил, којег ставља под девизу једнога aggiornamento-a. Пошто издаје две важне енциклике о овој теми: "Ad Patrem Cathedram" (1959) и "Mater et Magistra" (1961), папа отвара Концил 11. октобра 1962. год. који се одржава у четири седнице и завршава се 8. децембра 1965. год., а папа Јован умире 3. јуна 1963. Папа Павле VI, после прве своје енциклике "Ecclesiam Suam" (1964), проглашава четири конституције прихваћене на Другом Ватиканском Концилу - две догматске: "Lumen Gentium" (0 Цркви) и "Dei Verbum" (о божанском откривењу) и две пастирске: "Sacrosanctum Concilium и "Gaudium et Spes" (о Цркви у савременом свету). Два декрета, од укупно девет, баве се мањевише односима између Католицизма и Православља: један о екуменизму - "Unitatis Redintegratio (нов. 1964), који посвећује једно поглавље Источним Црквама, и други о Источним Црквама сједињеним са Римом - "Orientalium Ecclesiarum".

Већина посматрача види Други Ватикански Концил као пастирски концил, премда његов теолошки допринос није лишен важности. Између осталог, чини се да су две велике традиционалне православне идеје поново стављене у нову перспективу: помирење, као метод да се тумачи Традиција и да се представи доктрина, и католичност (несавршена али стварна) помесне Цркве. Велики део римокатоличких савремених теолога жели да верује како је еклисиологија Другог Ватиканског Концила различита од оне Првог Ватиканског Концила. Неки се користе декларацијама и алузијама из концилских докумената да би се посредно критиковала целина традиционалног Католицизма. У тим постконцилским теолошким трвењима ангажовали су се телози Edward Schillebeeckx, Karl Rahner, Hans Kung, Kardinal Leo Suenes и други.

Овде се не може сачинити исцрпно поређење између Катлицизма и Православља. Ипак се може рећи да је на универзалном плану Источна Црква у првом миленијуму хришћанске ере играла главну улогу у формирању доктрине. Не само што су васељенски сабори почињани и организовани на Истоку, него су и основни догмати хришћанства били разрађивани у терминима Источних Отаца. Иако Латинска Црква поседује чувене оце и писце, Рим се ипак не може упоредити са великим хришћанским центрима Истока и Африке: Антиохијом, Александријом, Ефесом, Едесом, Кесаријом, Картагином. Теолошки допринос папа или папских легата на васељенским саборима био је апелативан. Одвојени политички и културно, два дела хришћанскога света имају различите перспективе. Исток негује саборни став и заузет је чувањем континуитета са православном традицијом. Запад жели централизовање Цркве кроз јачање и експанзију папске власти; зато лакше прихвата акумулирање и асимиловање "нових традиција". А то је примећено још у IX веку, кад су на Истоку кружили спискови са "латинским новотаријама" или "папским догматима". У својој енциклици источним патријарсима (867), међу новим догматима Фотије помиње "Филиокве", употребу бескваснога хлеба у Евхаристији и целибат свештеника. На Фотијево тражење, епископ охридски Лав пише писмо епископу транијском Јовану, у којем набраја обичаје уведене код Латина, а противне Апостолској традицији: употреба бескваснога хлеба за Евхаристију, једење меса и избацивање "Алилуја" у току Великог поста, пост суботом. После екскомуницирања 1054. год., патријарх Михаило Керуларије, у писму антиохијском патријарху Петру, означава као латинске заблуде додатак "Filioque", целибат, одсуство поштовања светих, и пита се зашто се још име папе налази у диптисима. У своме одговору Патријарх Антиохијски прави разлику између суштинских и индиферентних учења (пресни хлеб, ασιμος), што значи да он прихвата јединство у разноликости.

После XI века византијски спискови латинских новотарија садрже између других и ове: крштење кропљењем, евхаристијска материја, "Filioque", папски примат. У тим списковима износе се две главне оптужбе: увођење доктринарних и литургијских новотарија - што указује на догматски развој који нема у виду континуитет са Традицијом; и спровођење примата римскога епископа у централистичком смислу, чиме се посредно афирмише приматска концепција непозната у Цркви. Свакако да је римски примат признат, али само у смислу да је епископ Рима први од пет једнаких патријараха, primus inter pares; примат, дакле, не подразумева право римског епископа да се меша у унутрашњи живот помесне Цркве, зато што се тиме повређује божанско право, мада су у неким случајевима патријарх, као и цар, апеловали на папу. Те доктринарне разлике православни ће помињати како приликом унионистичких сабора (под притиском византијских царева православни Грци прихватају да расправљају о учењу о "Fillioque" на Сабору у Лиону 1274. године, те да потпишу формулу "ех Patrem рег Filium", доцније предложену на Сабору у Флоренци, 1438-1439), тако и поводом покушаја сједињења са Римом (Брест, 1595). У енциклици источних патријараха из 1848. год. доктринарне разлике су не само нашироко побројане него су и категорички одбачене.

Yves М. Ј. Congar набраја пет главних разлика у садржају учења између православних и катлика, али сматра да ниједна од њих нема радикални смисао. Оне су: 1) "Filioque"; 2) првенство епископа Рима над Васељенском Црквом и папска непогрешивост; 3) учење о Тајнама, нарочито неизбрисиви карактер хиротоније и миропомазања, природа тајне брака и евхаристијско освећење преко епиклезе; 4) непорочно зачеће Дјеве Марије (у међувремену, 1950. год., додата је нова догма о вазнесењу на небо телом Матере Божије); 5) учење о пургаторијуму и посебном суду. Конгар је убеђен да се ова размимоилажења могу веома озбиљно свести до границе законске разлике, али признаје да "у садашњем стању, примат и непогрешивост папе јесу опозиционе несводиве тачке".

Заиста, после Другог Ватиканског Концила, који је жустро потврдио да је папски примат незаобилазна структура за јединство универзалне Цркве, јасно се види да оно што јесте проблем између катлика и православних није проста доктринарна разлика, него цела еклисиолошка визија. Метода да се поређењем догматских разлика оне релативизују у овом је случају недовољна, зато што православни никада неће прихватити да разматрају пројекцију историјске Васељенске Цркве полазећи од начела које ту пројекцију а priori одређује.

[уреди] Основне карактеристике

• вера у дирекнно и непрекинуто организационо наслеђе од првобитне цркве коју је основао Исус

• вера да је црква носилац јединства и свеукупности учења Исуса и његових апостола

• коришћење светих слика, свећа, музике и свете воде у обредима

• вера да је евхаристија заиста истински тело и крв Христово

• разликовање две врсте дивљења према светима: latria је клањање Богу, а dulia свецима.

• вера у могућност „истеривања духова“ (егзорцизам)

• већа блискост догмата и теологије у односу на православну хришћанску цркву

• вера у непогрешивост папе (у дословном или пренесеном значењу)

• централизована црква

[уреди] Утицај Платонов на доктрину Римокатолицизма

Многе ствари y доктринама Римокатолицизма вуку порекло од Платонових »царских лажи«, или су под утицајем ових; представама о небу, о чистилишту и о паклу y њиховим средњевековним облицима може ce налазити траг све до последњих књига Државе; космологија схоластике великим делом долази из. Тимеја; учење о реализму (о објективном реалитету општих појмова) било je тумачење Платонова учења о идејама, и чак »quadrivium« васпитања (аритметика, геометрија, астрономија и музика) доби свој облик према плану васпитања што га je развио Платон. Помоћу оваквог састава наука управљало ce народима западне Европе готово без насиља, и ови су драговољно примали ову власт, тако да су својим владарима кроз хиљаду година давали издашну материјалну потпору, не тражећи ниједан глас y управљању државом. И та оданост није била ограничена само на прост народ, него и трговци, и војници, и феудална господа, и грађанске моћи — сви су пред Римом савијали колена. То je била аристократија с необичном оштрином политичкога погледа; она je израдила организацију достојну највећег дивљења, и то je најмоћнија организација коју je свет икада видео.

Језуити који су једно време владали Парагвајем били су полу-платонски чувари, клерикална олигархија која je знањем и уметношћу стекла моћ усред варварскога становништва.

[уреди] Види још

• Православље
• Протестантизам