Надаљ

Из пројекта Википедија

Надаљ је село које се налази у општини Србобран у Јужнобачком округу. Село има већинско српско становништво, а број становника према попису из 2002 је био 2.185.

Садржај

1 Географски положај
2 Историја
3 Познати Надаљчани
4 Литература
5 Спољашње везе

[уреди] Географски положај

Надаљ се налази у Бачкој, на надморској висини од 80 метара. Источно од села на 2,5 километра је центра села је регионални пут Нови Сад - Бечеј, а западно, на удаљености од 9,5 километра је међународни пут Беч - Истамбул. Ова два пута су преко Надаља, Турије и Србобрана повезана локалним путем. Северозападни део надаљског атара пресеца пруга Сомбор - Бечеј, која је од села удаљена 3,6 km. Канал Дунав-Тиса-Дунав обележава северну границу надаљског атара, а удаљеност од села је 1,7 km.

[уреди] Историја

Центар Надаља

На земљишту где се налази данашње село и атар Надаљ пре оснивања је постојала истоимена пустара која је припадала Шајкашком батаљону, делу Војне границе. Село је основано 1800-1801, а већина првих Надаљчана се доселила из села Чеб, пошто је државна комора продала село мађарском велепоседнику Марфију. Од оснивања до 1809, Надаљ и Чуруг су сачињавали једну чету Шајкашког батаљона, а од јануара 1809, Надаљ је одвојен од Чуруга и спојен са Госпођинцима у једну чету. Сељаци у Војној граници су били ослобођени феудалних обавеза, али су заузврат морали да ратују за рачун Аустрије. У аустријским ратовим против Наполеона учествовали су и шајкаши из Надаља. 1816. село је задесила велика поплава. Од тада да до револуције 1848/49, село је напредовало, нарочито у погледу сточарства.

У револуцији 1848/49 и рату против мађарских револуционара, Надаљ је заузимао стратешки важан положај као део одбрамбеног система "Србобран", пошто се налазио између Сентомаша и Фелдвара. Шајкаши из Надаља су учествовали у биткама за Сентомаш (13/14. јун, август, 21. септембар 1848) Међутим, након четврте битке код Сентомаша (3. априла 1849), мађарска војска је ушла у село и спалила га.

Након завршетка револуције, Надаљ и Шајкашки батаљон су укључени у састав Војводства Србије и Тамишког Баната, али су остали под посебном војном управом. Пораз Аустрије у рату против Италије и Француске (1859) је довео до збацивања Баховог апсолутизма, а децембра 1860. и до укидања Војводства Србије и Тамишког Баната. Територија Војводине је дошла под жупанијску управу, али је Војна граница и даље остала под војном управом. Аустро-Угарском нагодбом из 1867. дотадашња јединствена Аустрија је подељена на Аустрију и Угарску, а територија данашње Војводине се налазила у саставу Угарске. Наредбом Фрање Јосифа од 9. јуна 1872. укинут је Шајкашки батаљон, а законом из 1873. је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније. Територија развојаченог батаљона је подељена на жабаљски и тителски срез, а Надаљ је припао жабаљском срезу. Овакво стање је остало до краја Првог светског рата 1918. У овом периоду је вршен покушај мађаризације са циљем стварања хомогеније Угарске.

На Великој народној скупштини Војводине одржаној у Новом Саду 25. новембар 1918. донесена је одлука да се Бачка, Банат и Барања прикључе новој држави Срба, Хрвата и Словенаца. У новој југословенској држави је 1919. почела да се врши аграрна реформа. Сиромашним сељацима је у почетку дељена земља у поседу надаљске политичке општине, као и са поседа породице Ане Фернбах из Темерина, која је дуго ометала спровођење реформе. Сиромашним сељацима мађарске и немачке народности није било омогућено да добију земљу. Истовремено су надаљски добровољци са Солунског и Добруџанског фронта добили земљу са поседа Српске православне црквене општине (која није била предмет аграрне реформе), уз прећутну сагласност црквене општине. Међутим, 1920, након учвршћивања власти у новој држави и јењавања победничког расположења, Српска православна црквена општина је предузела све мере да уклони добровољце са своје земље и дошла је у отворени сукоб са њима. Ова ј спор је решен судским путем у корист црквене општине тек 1922. На основу расположиве документације, стиче се утисак да су до 1921. сви заинтересовани добили земљу, па је Жупанијски аграрни уред у Новом Саду доделио сељацима из Тараша, са друге стране Тисе, око 647 кј надаљске ритске земље. 3. септембра 1920. је донета Уредба о издавању земљишта великих поседа у четворогодишњи закуп, којом је реформа продужена за још четири године. Ова одлуке је лоше деловала и на земљопоседнике и на аграрне интересанте, јер њоме није решено ко је правни власник одузете и раздељене земље. Притиснути тим проблемом, надаљски сељаци нису имали интереса да интезивно обрађују земљу, што је условило ниске приносе. 1925 је озакоњен добровољни откуп велепоседничке земље, који је подразумевао слободну нагодбу између власника одузете земље и онога који ју је обрађивао. Нове правне околоности су више одговарале велепоседницима, па је и у Надаљу закуп продужаван из године у годину. Добровољни откуп није био у потпуности окончан до пропасти Краљевине Југославије, но без обзира на то, сељаци су је несметано обрађивали, а власничко право су добили после 1945, односно аграрним законима социјалистичке Југославије.