Мобилни телефон
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Историја мобилне телефоније
Наша земља је 1995. године почетком рада компаније Мобтел постала једна од многобројних у свету са мобилном телефонијом. У међувремену смо научили да је мобилни телефон мали апарат, тежак око стотинак грама, који ради на батерије, може да се понесе свуда са собом и по жељи позове било који телефонски број на Земљи. Има свој јединствени број, па нас може позвати свако ко зна тај број, без обзира на то да ли зове са “обичног” или “мобилног” телефона. Научили смо да разликујемо кућне “бежичне” телефоне који, такође, раде на батерије, али се користе само у непосредној близини традиционалног “фиксног” прикључка на градску телефонску мрежу од мобилних телефона, који се могу користити ма где се у свету налазили. Мобилна телефонија је један од најпопуларнијих видова комуницирања у савременом свету. Она омогућава изванредан телефонски сервис за мобилног учесника, пренос података (факсова, електронске поште,...), напредно тарифирање, захваљујући коме су корисник и давалац услуга прецизно извештени о појединачним и збирним рачунима, приватност и безбедност комуницирања и још много тога. На почетку је све изгледало много скромније, да би мукотрпним радом генерације инжењера и научника дошле до онога што данас имамо.
[уреди] Како је почело?
У пионирској фази мобилне телефоније (1921 - 1945), доминирале су војна и полицијска примена. Највећа тешкоћа била је изградња радио-предајника који може да функционише под ограничењима карактеристичним за аутомобил у покрету. У то време је мобилни телефон био знатно већих димензија и трошио је много енергије, па се једино могао сместити у аутомобил, док је џепни мобилни телефон (данас се, практично, само такви и користе) био незамислив. Главни технолошки пробој у овој области је увођење фреквенцијске модулације (ФМ) 1935. године. Први функционални мобилни систем инсталиран је за потребе полиције 1928. у Детроиту. Мада је био једносмеран, тј. пренос говора је био могућ само од централе ка телефону (Calling аll cars, позната је фраза из полицијских филмова из тог периода), знатно је подигао ефикасност локалне полиције и убрзо је почео да се користи и у осталим великим градовима по Aмерици. Едвин Aрмстронг је 1935. пронашао ФМ и изазвао праву револуцију у радио-индустрији, нарочито у радио-дифузним системима. После тога, ФМ је убрзо уведен и у мобилне комуникације. Мобилни радио-системи на бази ФМ-а су до 1940. потпуно потиснули претходну генерацију с амплитудском модулацијом (AМ). Други светски рат имао је пресудан утицај на развој индустријских потенцијала за масовну производњу ФМ радио-уређаја. Величина, цена и поузданост уређаја осетно су поправљени и од 1946. отворили су врата комерцијалној фази мобилне телефоније. Међу основним карактеристикама сваког телекомуникационог канала који користи радио-пренос су “централна фреквенција” и “ширина канала” (ширина фреквенцијског опсега). Када на скали свог радио-пријемника бирате жељену станицу, ви заправо бирате одређену централну фреквенцију. Ширина канала је, упрошћено говорећи, размак између фреквенција на којима раде поједине станице.
[уреди] Као пчелиње саће
Шездесетих година ширина канала ФМ система ограничена је на једном од популарних фреквенцијских опсега (УХФ - Ultra High Frecuency) на 25 MHz, и на тај начин се дошло до идеје о целуларној (ћелијској) радио-мрежи са довољним бројем канала у задатом опсегу. Друго значајно техничко достигнуће овог периода јесте проналазак аутоматских трункинг радио-система, у којима мобилном радио-примопредајнику није трајно додељен одређени фреквенцијски канал, већ се у моменту позива аутоматски бира тренутно слободан канал из скупа дозвољених. Даљи развој мобилне телефоније обележиле су две револуционарне идеје: целуларна структура мобилне телефонске мреже и увођење дигиталног преноса. Целуларна, тј. ћелијска структура мобилних мрежа, подразумева дељење територије коју мрежа покрива на известан број мањих делова, тзв. ћелија (енг. cell). Термин “ћелија” настао је асоцијацијом на пчелиње саће чије шестоугаоне ћелије имају облик какав би у идеалном теоријском случају требало да имају и ћелије мобилне мреже које у потпуности покривају неку територију. У свакој ћелији постоји радио-уређај који комуницира са мобилним телефонима који се у задатом тренутку налазе на територији те ћелије. Тај уређај се обично назива базна станица (Base Transmitter Station) и има неколико радио-примопредајника који истовремено подржавају комуникацију са десетак до тридесетак мобилних телефона. Све базне станице повезане су жичном или радио-везом са телефонским централама мобилне мреже, а оне са телефонским централама класичне јавне телефонске мреже, а преко њих и са целим светом. Ћелијска структура омогуђава да се исти фреквенцијски канал истовремено користи у више ћелија, под условом да су оне међусобно довољно удаљене (да не би два блиска корисника на истом фреквенцијском каналу ометали један другог). У суседним ћелијама обавезно се користе различити фреквенцијски канали. На тај начин је омогућено вишеструко искоришћавање фреквенцијских канала, што је од пресудног значаја да број корисника које мрежа може да опслужи буде довољно велики да би мрежа била комерцијално исплатива. Целуларност мобилне мреже олакшава модификације мреже и повеђање капацитета мреже у случају потребе (повећање броја корисника). Ћелијска структура намеће и нове техничке проблеме, нпр. прелазак мобилног телефона из ћелије у ћелију током разговора мора бити пропраћен командном процедуром у мрежи, која тај прелазак мора да учини неосетним за корисника (тзв. Хандовер). Први целуларни систем ушао је у комерцијалну употребу 1983. године у Чикагу.
[уреди] Број је говор
Следећа револуционарна појава је увођење “дигиталног” преноса у мобилну телефонију, уместо дотадашњег “аналогног”. Дигитални пренос значи да се говор прво претвара у низ бројева, затим се ти бројеви радио-сигналима преносе између централе и корисника, да би се на крају поново из бројева регенерисао говор. (Разлику између аналогног и дигиталног покушаћемо да објаснимо на примеру: замислите да промене своје тежине свакодневно пратите и уписујете у свеску на један од два начина: 1. у облику линије која иде навише кад вам тежина расте и наниже кад вам тежина опада или 2. у облику табеле у коју бројчано уносите промене. Aко ту свеску пошаљете свом лекару, он ће на основу добијене линије или на основу бројева, стећи представу о променама ваше телесне тежине. Пренос информација који сте на први начин остварили је аналоган, а на други дигиталан.) Дигиталне мреже имају низ предности у односу на аналогне: отпорност на шум (који чујете свакодневно и ви на свом радио-пријемнику, ако изаберете станицу која је далеко), отпорност на преслушавања, могућност корекције грешке и могућност регенерације сигнала (што је од изузетног значаја за савлађивање великих раздаљина). Такође, интелигенција дигиталне мреже омогућава јој да се прилагођава измењеним условима рада (путем напредних поступака, као што су: еквализација, контрола еха, мониторисање услова у каналу итд.); флексибилност дигиталне мреже често омогућава да се нове функције или корекције старих унесу једноставном изменом софтвера. Осим тога, једино се на дигиталне системе могу применити модерне, ефикасне и изузетно безбедне методе шифрирања, што је од непроцењиве важности за приватност комуникација. Коначно, дигитална мрежа је “генеричка”, она преноси бинарне симболе - бите (бројеве 0 и 1), без обзира шта они представљају. То је предуслов за везу са модерном жичном дигиталном ИСДН мрежом (Integrated Service Digital Network), у којој се истим преносним путевима преносе информације, без обзира на њихову природу (говор, слика, подаци...) и она ће, можда, у догледно време заменити традиционалну аналогну телефонију у нашим домовима.
[уреди] Комерцијални CDMA
Са гледишта стратешког опредељења у погледу изградње будућих мобилних мрежа, дигиталне мреже су у предности у односу на аналогне. Дилема је на који начин искористити расположиви фреквенцијски опсег на што већи број потенцијалних корисника у дигиталној мрежи (тзв. “начин мултиплексирања сигнала”). Могуђности су фреквенцијски мултиплекс (FDМA - Frecuenchy Division Multiple Access), временски мултиплекс – (ТDМA- Time Division Multiple Access) и кодни мултиплекс – (CDМA- Code Division Multiple Access), преузет из војних система са проширеним спектром (Spread Spectrum Systems), прецизније из технике са директном секвенцом (Direct Secuence), за познаваоце војних комуникација. Комерцијални ЦДМA системи до пре неколико година били су само у фази тестирања, међутим данас, нарочито у Северној Aмерици, компанијама су подељене дозволе за рад за мобилну телефонију које раде на овом принципу и њихова комерцијална примена је у пуном замаху. Остали дигитални системи за мобилну телефонију базирани су на комбинованом ФДМA-ТДМA принципу и годинама су у комерцијалној употреби. Типични представници су амерички Д-AМПС (Digital Advanced Mobile Phone System) и чувени европски ГСМ систем (Global System for Mobile Communications), који већ неколико година успешно функционише и у нашој земљи.
Европске мреже користе фреквенцију од 900 МХз и/или 1800 МХз. Фреквенцију од 900 МХз подржавају сви модели мобилних телефона, док обе фреквенције 900МХз и 1800 МХз подржавају дуал-банд мобилни телефони што је назначено у њиховој техничкој спецификацији. Земље Aмерике користе фреквенције од 900 МХз или 1900 МХз и у том случају је неопходно имати типле-банд телефон који подржава 900МХз/1800 МХз/1900 МХз. Фреквенција 1900 МХз најчешће се користи у земљама Северне, Централне и Јужне Aмерике.
[уреди] Историја мобилне телефоније на простору СЦГ
[уреди] Године оснивања оператора мобилне телефоније у Југославији:
1995. - НМТ 900 МХз - Мобтел Србија 1996. - ГСМ 900 МХз - Мобтел 1996. - ГСМ 900 МХз - ПроМонте 1998. - ГСМ 900 МХз - Телеком Србија 2000. - ГСМ 900 МХз – МоНет
Лесото, Бахреин, Сејшели, Брунеи, Фиџи и Камбоџа, само су неке од егзотичних држава које су увеле ГСМ пре Савезне Републике Југославије.
На тржишту СР Југославије, нудећи услуге аналогне телефонске мреже, као оператер прво се појавила компанија МОБТЕЛ. МОБилне ТЕЛекомуникације “Србија” БК-ПТТ основали су, априла 1994. године, БК Траде (као члан БК Групе) из Москве и ЈП ПТТ саобраћаја “Србија” - Холдинг, а однос њиховог власничког удела је уговорно стављен 51:49. Крајем децембра 1995, прво је у рад пуштена аналогна телефонска мрежа НМТ 900 са позивним бројем 061. Мрежа је покрила 60% становништва на отприлике 12% територије Републике Србије, а њен, одмах попуњени, капацитет је 9.500 претплатника. Дигитална телефонска мрежа ГСМ 900 стартовала је са радом 15. октобра 1996., уз позивни број 063. Почетни капацитет био је 17.000 претплатника, и он је попуњен крајем 1997, а следеће године проширен на 50% територије Србије и за капацитет од 60.000 претплатника. Планови компаније, који су у складу са потписаним уговором са Ериксоном, су да до краја 2000. године мобилном телефонијом покрије територију целе Републике Србије. Средином 2004. године Мобтел је у рад пустио још један позивни код своје мреже 062 под називом "Моби". У почетку су корисници 062 кода били искључиво при-пејд корисници, да би се неколико месеци касније систем плаћања проширио и на пост-пејд. У августу 1998. године Србија је добила и другу ГСМ 900 мрежу, овај пут оператера Телеком Србије, са позивним бројем 064. Новија опрема и прилично велика покривеност у старту, те пре-паид и пост-паид уговорни аранжман, мрежу Мобилне Телефоније Србије учинила је конкурентном на тржишту. 1999. године компанија Симпаид појављује се као Мобтелов сервис-провајдер и одговара на захтеве тржишта са својом пре-паид картицом у оквиру 063 мреже. Крајем 2004. године 063 мрежу користи преко 1.900.000 пост и пре-паид корисника, док је Телеком Србије 064 половином 2004. године промовисао 2.000.000 корисника (број становника у Србији без територије Косова и Метохије износи око 7.500.000). Године 2005. Влада Србије је Мобтелу одузела лиценцу за обављање телекомуникационих делатности због неисплаћених дивиденди држави 1990их година. Влада Србије је постала већински власник компаније (70%), док је део компаније купио аустријски Мобилком са (30% акција) и компанија мења име у Моби 63. Наредне године, већински пакет акција компаније Моби63, Влада Србије продаје норвешкој компанији Теленор која тим потезом постаје присутна у још једној земљи овог дела Европе (поред Мађарске и Црне Горе). Средином 1996. године, и Црна Гора добила је првог ГСМ 900 оператера. То је компанија ПроМонте, а њена мрежа се добија на позивни број 069. Треба нагласити да се у почетку радило о пост-паид сервису, а данас је то оператер који у својој понуди има и при-пејд систем. Данас Промонте покрива преко 90% територије Црне Горе и у власништву је Норвешког телекомуникационог гиганта Теленор-а. Такође, Телеком Црна Гора покренула је своју МоНет 067 мрежу, и тако употпунила црногорски ГСМ мозаик.
[уреди] Спољашње везе
- Mobilni vodič - Vodič za mobilne telefone
- Мобилни свет - сајт посвећен мобилном телефонима
- Wikipedia for mobile phones
