Фрањо Туђман

Из пројекта Википедија

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Фрањо Туђман
Хрватски политичар
рођен:	14. мај 1922. Велико Трговишће, Краљевина СХС
преминуo:	10. децембар 1999. Загреб, Хрватска

Фрањо Туђман (рођен 14. маја 1922. у Великом Трговишћу, умро 10. децембра 1999. у Загребу), хрватски политичар, први председник Републике Хрватске. Документи тужилаштва суда у Хагу јасно указују на Туђмана као учесника "здруженог злочиначког подухвата" протеривања и убијања Срба у Хрватској. ^[1]

Садржај

1 Младост, 2.светски рат и војна каријера
2 Историчар
3 Први председник Републике Хрватске
4 Напомене
5 Референце

[уреди] Младост, 2.светски рат и војна каријера

Рођен је у Великом Трговишћу, општинском месту у Хрватском загорју, 14. маја 1922. године. Његов отац Стјепан, познати активиста Хрватске сељачке странке, и мајка Јустина (рођена Гмаз) имали су, осим Фрање, још два сина: Стјепана и Ивицу. Мајка му је умрла 1929. г., кад је пошао у основну школу. Брат Стјепан погинуо је као партизан у пролеће 1943. г. Оца Стјепана, иако је био један од главних покретача антифашистичког покрета у Хрватском загорју и члан ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а, ликвидирала је тајна југословенска полиција у пролеће 1946. године, због његових критика нове југословенске власти.

Основну, односно пучку школу Туђман је похађао у родном месту (1929-1933). Средњу је школу полазио у Загребу (1934-1941), где се издржавао углавном сам, подучавањем других. Већ као средњошколац суделује у националном покрету, због чега је 1940. г. био притворен. Од 1941. г. суделује у антифашистичком партизанском покрету и социјалној револуцији у северозападној Хрватској. Још у рату, поткрај јануара 1945. г., упућен је као један од хрватских представника у Врховни штаб НОВ и ПОЈ у Београд. Затим ради у Главној персоналној управи Министарства народне одбране, у Генералштабу ЈНА и у уредништву Војне енциклопедије. У Београду завршава и студије на Вишој војној академији (1955-1957). Иако је поткрај 1960. г. унапређен у чин генерала, већ следеће године (1961) на властити више пута постављени захтев напушта активну војну службу како би се могао сасвим посветити научном и списатељском раду.

[уреди] Историчар

У Загребу 1961. г. оснива Институт за хисторију радничког покрета и остаје његовим директором до 1967. године. Године 1963. изабран је - на основи хабилитације - за професора на Факултету политичких наука Загребачког универзитета, где је предавао предмет Социјалистичка револуција и сувремена национална повијест.

Доктор историјских наука постао је 1965. г. на Загребачком универзитету одбраном дисертације "Узроци кризе монархистичке Југославије од уједињења 1918. до слома 1941." Врло рано, још у првој половини педесетих година, Туђман се почео бавити научним радом. Објавио је већи број расправа и чланака - више од 150 - из историјских наука, војне теорије, савремене националне историје те филозофије историје, међународних односа. Учествовао је на више симпозијума и држао предавања на универзитетима у Чехословачкој, Италији, Немачкој, Аустрији, Канади и Сједињеним Америчким Државама. Био је члан уредништва војно-теоријског часописа "Војно дело", редактор и помоћник главног уредника "Војне енциклопедије", сарадник и редактор енциклопедија Лексикографског завода Мирослав Крлежа, главни и одговорни уредник часописа "Путови револуције", члан издавачког одбора часописа ЈАЗУ "Форум", члан издавачког одбора "Хрватскога тједника" и члан уредништва "Гласника Хрватске демократске заједнице". Од 1962. до 1967. Туђман је председник Комисије за међународне односе и члан Секретаријата Главног одбора Социјалистичког савеза Хрватске.

Од 1965. до 1969. народни је заступник Просвјетно-културног вијећа Сабора СР Хрватске и председник Одбора за знанствени рад Просвјетно-културног вијећа Сабора. Био је члан Управног и Извршног одбора Матице хрватске и председник Комисије Матице хрватске за хрватску повијест. Члан је Друштва хрватских књижевника од 1970. г. и члан Хрватског центра ПЕН-а од 1987. године. Већ су први објављени Туђманови текстови из подручја војне доктрине о освајачким и ослободилачким ратовима - у којима је, полазећи с гледишта да сваки народ треба имати своју оружану силу, заступао концепцију наоружаног народа и територијалне одбране. Његов труд да се што више "смањи" број јасеновачких жртава и отворени шовинизам - изложили су га политичким, а затим и судским прогонима. Године 1967. био је избачен из Комунистичке партије. Морао је напустити Институт, уклоњен је са Универзитета и пензионисан ради спречавања јавне делатности кад му је било само 45 година. Кад је 1972. г. започео прогон хрватских дисидената био је затворен. Захваљујући интервенцији Мирослава Крлеже код Јосипа Броза Тита, избегао је вишегодишњу робију, која му је била намењена па је осуђен само на две године затвора (касније је и та осуда смањена на девет месеци). По Титову одласку с историјске сцене, поновно је - у фебруару 1981. г. - осуђен на три године затвора и на забрану било каквог јавног деловања у раздобљу од пет година, и то због тога што је дао интервјуе за шведску и немачку телевизију и француски радио, у којима је говорио о својим "повијесним просудбама, а у прилог плуралистичке демокрације". У затвору у Лепоглави боравио је од јануара 1982. г. до фебруара 1983. г., кад је био пуштен ради лечења. У мају 1984. г. враћен је у затвор ради издржавања остатка казне, али је у септембру исте године због погоршања здравственог стања условно пуштен из затвора. Кад му је 1987. г. враћен пасош, путује у иностранство - најпре у Канаду и САД, а затим у европске земље - где држи предавања и повезује се са екстремистима међу хрватским исељеницима. Од тих екстремиста водећу улогу за његове владавине имаће Гојко Шушак, министар одбране и његова "десна рука".

[уреди] Први председник Републике Хрватске

Године 1989. оснива Хрватску демократску заједницу и постаје њен председник. Након победе Хрватске демократске заједнице на првим парламентарним изборима, одржаним у Хрватској након више од 50 година, у Сабору је 30. маја 1990. године изабран за председника Председништва тада још Социјалистичке Републике Хрватске. Након доношења новога Устава Републике Хрватске - 22. децембра 1990. - на непосредним председничким изборима у августу 1992. г. је поновно изабран за председника хрватске државе. На другом и трећем општем сабору ХДЗ у октобру 1993. и 1995. поновно је изабран за председника Хрватске демократске заједнице, највеће странке у Хрватској. На парламентарним изборима у јесен 1995. ХДЗ и Туђман као носилац листе ХДЗ-а поновно добијају апсолутну већину у Заступничком дому Сабора. Као "државни поглавар", односно као председник Републике Хрватске, својим вођством хрватске унутрашње и вањске политике остварује пуно међународно признање Хрватске. Након доношења новог устава РХ од 22.децембра 1990. којим су Срби постали национална мањина након вековног статуса равноправног народа са Хрватима, почињу масовна отпуштања Срба с посла, минирања кућа и др. Фрањо Туђман је својим изјавама и делима протеривање више стотина хиљада Срба са својих огњишта показао да за Србе нема места у самосталној држави Хрватској. Мржња коју је посејао међу Хрватима дуго ће бити оптерећење свим грађанима Републике Хрватске. Позната је његова изјава: "Сретан сам што нисам ожењен Српкињом или Жидовком". На економском плану ХДЗ и Туђман су дословно уништили већину индустрије у Хрватској. Приватизација којa је почела још за време рата (незабележено другде) донела је већинске власничке уделе предузећа неколицини ХДЗ-ових послушника - тзв. "тајкуна". Стотине хиљада људи остало је без посла, некада успешна предузећа су затворена, а земља се почела прекомерно задуживати у иностранству.

Умро је 10. децембра 1999. у Загребу

[уреди] Напомене

Туђманови биографски подаци преузети су са архиве Хрватске телевизије. Објашњење улоге Фрање Туђмана у прогонима Срба из Хрватске и о последицама његове владавине су уметнути у оригинални текст...