Марко Орешковић
Из пројекта Википедија
Марко Орешковић познат и под надимком "друг Крнтија"(1895–1941) је био партизански комадант, шпански борац и народни херој Југославије. Рођен је 3. априла 1895. у Широкој Кули близу Госпића у ондашњој Аустро-Угарској, а према званичној верзији су га убили четници у селу Очијево 20 октобра 1941. док је ишао на састанак у Дрвар.
[уреди] Биографија
У 15. години је напусито дом да би радио у руднику угља у Немачкој. Током Првог светског рата је регрутован у морнарицу Аустро-Угарске. 1918. је ухапшен због своје улоге у побуни морнара на бојном броду Свети Иштван.
1925. је постао члан Комунистичке партије Југославије, а следеће године се преселио у Београд. 1929. га је ухапсила и мучила полиција и касније је осуђен на 5 година затвора.
Након одслужења своје казне, отишао је у Шпанију да би се борио у Шпанском грађанском рату на страни републиканаца. Служио је као политички комесар у батаљону интернационалних снага "Ђуро Ђаковић". После завршетка рата 1939. се вратио у Југославију где је именован у Централни комитет Комунистичке партије Хрватске. Следеће године је учествовао у 5. земаљској конференцији КПЈ. Ускоро након тога су га ухапсиле власти и затвориле у затвор Лепоглава, из кога је успео да побегне.
Након инвазије сила Осовине на Југославију и успостављања Независне Државе Хрватске, КПЈ га је послала да организује оружани устанак у својој родној Лици. Устанак је био успешан јер је локално српско становништво патило од прогона новог усташког режима. Орешковић је са својим ратним искуством ускоро постао један од најпопуларнијих комаданата.
Међутим, побуна се ускоро поделила око питања да ли би требало да се бори само против НДХ или против свих снага Осовина, укључујући и Италијана, који су понудили заштиту од усташких злочина. Ова фракција, која ће касније бити позната као четници се супротставила Орешковићу, који је био Хрват и који је желео да устанак пређе међуетничке границе.
Октобра 1941. Орешковић је именован првим политичким комесаром Личког партизанског одреда и касније је постао члан Врховног штаба Хрватске. Када је кренуо на конференцију са осталим устаничким комадантима, упао је у заседу четника, ухваћен је и стрељан.
1945. је постхумно добио титулу Народног хероја Југославије.
Касних осамдесетих званична верзија његове смрти је оспорена од стране српских националиста. Његова смрт је повезана са његовим наводним противљењем званичној политици Партије. Генерал Гојко Половина, комадант Шесте личке дивизије који се борио заједно са Орешковићем, је дао свој алтернативни опис у часопису "Студент" и именовао је двојицу партизана који су наводно убили Орешковића у селу Очијево. Сам Половина је, према сопственом сведочењеу, знао да је командовао партизнаским јединицама које су се понашале више као четници него као партизани, казавши да су се оне састојале само од Срба и да су вршили одмазде над хрватским становништвом.
