Јулисиз Симпсон Грант

Из пројекта Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање.

Оно подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.

Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

**Улисис Симпсон Грант**

Служба:	Председник Сједињених Америчких Држава
Трајање мандата:	1869-1877
Претходник:	Ендру Џонсон (Andrew Johnson)
Наследник:	Рутефорд Б. Хајес (Rutherford B. Hayes)
Датум рођења:	27. април 1822. године
Место рођења:	Поинт Плезент, Охајо, САД
Датум смрти:	23. јули 1885. године
Место смрти:	Маунт МекГрегор, Њујорк, САД
Националност:	Американац
Супруга:	Џулија Грант
Странка:	Републиканска странка

Улисис Симпсон Грант (Поинт Плезент, 27. април 1822. - Маунт МекГрегор, 23. јули 1885.), је амерички војсковођа и писац познат као један од најзаслужнијих личности за победу Севера у Америчком грађанском рату, али и као 18. председник САД.

[уреди] Рани живот

Улисис Симпсон Грант се родио као Хајрам Улисис Грант (Hiram Ulysses Grant), син кожара Џесија Рута Гранта (Jesse Roota Granta)(1794-1873) и његове супруге Хане Симпсон (Hannah Simpson)(1798-1883). Његови родитељи су се били доселили у Охајо из Пенсилваније. Године 1823. су се из Поинт Плезента преселили у Џорџтаун (Georgetown), у округу Браун (Brown County), где ће млади Грант провести скоро цело детињство и рану младост.

Године 1839. Томас Л. Хамер (Thomas L. Hamer), адвокат из Џорџтауна и члан Заступничког дома Конгреса, препоручио је Гранта као питомца америчке војне академије у Вест Поинту (West Point). Његова службена препорука је примљена под именом Улисис Симпсон Грант, што је младом Гранту било велико олакшање када је коначно дошао у Вест Поинт. Наиме, Грант се бојао да би због иницијала Х.У.Г. - који су истоветни енглеској речи „hug“ (загрљај) - могао бити предмет задиркивања својих колега. Не знајући за Хамерову препоруку, покушао је да се упише под именом Улисис Хајрам Грант, али су школске власти то одбиле, инсистирајући на имену Улисис Симпсон Грант. На крају је Грант одлучио да до краја живота користи ново име, али као Улисис С. Грант, и никад није објашњавао шта „С.“ у његовом имену значи.

Грант се у академском смислу није нарочито истакао на Вест Поинту, па је 1843. године дипломирао као 21. од 39 питомаца у класи. Међутим, током школовања је стекао репутацију изврсног јахача. На Академији је развио склоност према вискију, која ће га прогањати током живота, као и склоност према цигарама, којима многи приписују његову смрт.

Након што је добио чин поручника, Грант је служио у гарнизонима на западним границама САД. Приликом путовања је посетио плантажу Вајт Хејвен (White Haven) у близини Сент Луиса (St. Louis) где је живела фамилија Фредерика Дента, његовог пријатеља са Академије. Тамо је упознао Фредерикову сестру Џулију, с којом се верио 1844. године.

Венчање је прекинула дипломатска криза узрокована прикључењем Тексаса САД-у. С обзиром да Мексико није признао независност Тексаса, као ни његове јужне границе, председник Џејмс Полк (James K. Polk) је послао опсервациони корпус под генералом Захаријем Тејлором (Zachary Taylor) на северну обалу Рио Грандеа. Те снаге, међу којима је био и Грант, су се сукобиле са Мексиканцима у пролеће 1846. године. То је касније прерасло у Мексичко-амерички рат. Грант је учествовао у многим значајним биткама тога рата, укључујући и освајање града Мексика што је довело до завршетка рата. Грант је два пута био похваљен и привремено унапређен због храбрости.

Улисис Симпсон Грант у војничким данима

Грант се 1848. године вратио у Сент Луис где је коначно оженио Џулију. Она ће му касније родити три сина и кћер, и пратиће га по гарнизонима широм САД. Једини изузетак је био када је 1853. године послат у Форт Ванкувер (Fort Vancouver) у савезној држави Вашингтон и није могао сносити трошкове пута за породицу. Годину дана касније је унапређен у чин капетана и премештен у Форт Хумболт (Fort Humboldt) у Калифорнији. Дуготрајна раздвојеност од супруге га је окренула пићу, а алкохолизам потом учинио неспособним за вршење војних дужности. Његови претпостављени су му понудили да поднесе оставку како би избегао војни суд. Грант је пристао како би се придружио породици у Сент Луису.

Грант се тада привремено решио вискија, али његов цивилни живот није био обележен великим успесима. Покушао је да се бави земљорадњом око Сент Луиса, када је и купио једног роба. Затим је радио као продавац некретнина, да би се на крају нашао у Илиноису и запослио у очевој кожари у граду Галена.

Гранта, у то време, политика није превише занимала, за разлику од остатка САД. Није био члан ниједне странке, нити је гласао на изборима. Једини изузетак су били председнички избори 1856. године, када је дао глас демократском кандидату и будућем председнику Џејмсу Буканену (James Buchanan). За Буканена је гласао делом зато што је сматрао да ће Буканен спречити отцепљење јужних држава, а делом зато што је у Калифорнији био лично упознао републиканског кандидата Џона Фремонта (John C. Fremont). Четири године касније, на најважнијим изборима у историји САД, Грант је апстинирао, иако му је демократа Стивен Даглас (Stephen A. Douglas) био дражи од Абрахама Линколна.

[уреди] Грађански рат

Када је у априлу 1861. председник Линколн, након јужљачког напада на Форт Сумтер, упутио позив за 75.000 добровољаца, Грант је помогао при регрутовању једне чете, и довео је у Спрингфилд (Springfield), главни град Илиноиса. Грант је одбио команду над том четом, а гувернер Ричард Јејтс (Richard Yates) му је дао задатак да регрутује добровољце по држави. Грант је упорно захтевао команду на фронту, и Јејтс га је, сазнавши за диплому са Вест Поинта, именовао пуковником и 17. јуна 1861. доделио команду над недисциплинованим 21. пешадијским пуком Илиноиса.

Та јединица је послата у Мисури, робовласничку државу која је формално остала верна Унији, али у којој је било много присталица новостворене Конфедерације. Грант је тамо неколико месеци провео увежбавајући људство и уводећи дисциплину међу углавном неискусне добровољце. Седмог августа је именован за бригадног генерала, а након тога је стављен под команду свог познаника, а сада генерала, Фремонта.

Прва озбиљна Грантова акција је била окупација Падукаха (Paducah), града у држави Кентаки која се била прогласила неутралном у спору између Севера и Југа. То је био одговор на јужњачку окупацију Колумбуса (Columbus) којом је прекршена та неутралност. Први већи окршај с јужњацима је била битка код Белмонта у новембру 1861. године. Битка је завршена тактички неодлученом, али је Грант стекао вредно искуство и сазнање да су јужњачке снаге у најгорем случају по квалитету једнаке његовим трупама.

Грант је у фебруару 1862. године покренуо, уз помоћ речне ратне флотиле, офанзиву с циљем да се освоје важне јужњачке тврђаве Форт Хенри (Fort Henry) и Форт Донелсон (Fort Donelson). Након освајања Форт Хенрија, код опсаде Форт Донелсона су га напали јужњаци, покушавајући да разбију обруч. Грант их је поразио, а потом комаданту јужњачког гарнизона послао ултиматум којим тражи „безусловну предају“. Ултиматум је прихваћен. Тада се предало 14.000 јужњака што је представљало, до тада, највећу победу северњачких снага у Грађанском рату. Грант је због тога добио надимак „Безусловна предаја“ (енг. Unconditional Surrender), а популарност у северњачкој јавности му је нагло порасла.

Грантов претпостављени, генерал Хенри Халек (Henry Halleck), му је завидио на популарности, па је покушао да га смени, али га је Линколнова интевенција вратила на положај. Грантова војска је почетком априла код Шилоа (Shiloh) била изненађена од стране јужњачке војске са Албертом Сиднијем Џонстоном (Albert Sidney Johnston) на челу. Испочетка су северњачке снаге потиснуте, али је Грант успео да стабилизује ситуацију до доласка појачања и да следећи дан организује велики и успешан противнапад. Иако је однео велику победу, а Џонстон погинуо, у америчкој јавности је до тада неѕамисливи број погинулих - 23.000 мртвих и рањених на обје стране - изазвао бијес и захтјеве за Грантовом смјеном. Грант је овај пут сачувао свој положај само захваљујући интервенцији свог доброг пријатеља Wиллиама Т. Схермана.

Слиједећих неколико мјесеци је Грант судјеловао у операцијама снага Уније у западном Теннессееју, а потом га је заокупио план освајања Вицксбурга - кључне јужњачке утврде којом се контролирала ријека Миссиссиппи. Након неколико безуспјешних покушаја у прољеће је лансирао сложену операцију током које је, супротно дотадашњим начелима ратовања, оперирао у непријатељском подручју без властите логистичке базе. Циљ је био постићи што је могуће већу мобилност и спријечити јужњаке да против њега концентрирају надмоћне снаге.

Грантова виксбуршка операција - коју многи држе једном од најблиставијих у хисторији ратовања - је прво освајањем града Јацксона у Миссиссипију одсјекла Вицксбург од опскрбних линија, а потом након битке код Цхампион Хилла стјерала јужњачке снаге у зидине Вицксбурга. Опсада града је завршила јужњачком предајом 3.7. 1863. Њоме је Конфедерација пресјечена напола, а Сјевер стекао контролу над кључном прометном артеријом. Уз битку код Геттyсбурга, која је завршила исти дан, тај се догађај држи прекретницом након које Југ више није имао никакве шансе добити рат.

Међутим, рат се наставио. У септембру су јужњаци подузели офензиву у источни Теннессее, поразили сјеверњаке у битци код Цхицкамауге и блокирали сјеверњачки гарнизон у граду Цхаттаноога. Грант је у октобру успио деблокирати гарнизон, а у новембру у одлучној битци код Цхаттанооге тешко поразити јужњаке те тако створити базу за будући продор у Георгију.

Све је то Линцолна увјерило да је Грант права личност за мјесто врховног команданта снага Уније. На то је мјесто именован у марту 1864. те је одмах разрадио стратегију којој је циљ био Конфедерацију напасти из неколико праваца истовремено, раздвојити на неколико дијелова те је лишити сировина и других ресурса за даље вођење рата.

Слика:USGrant.gif

General Grant kod Cold Harbora, 1864.

Сам Грант је лично преузео команду над Армијом Потомаца, чији је циљ био директно напасти јужњачке снаге у Виргинији и освојити главни град Конфедерације Рицхмонд. У мају се тим снагама супротставила Армија Сјеверне Виргиније на челу с легендарним генералом Лијем. Њихов први окршај у Wилдернессу завршио је тактичким поразом Сјеверњака, али је Грант, умјесто да се повуче и попуни губитке, наредио наставак напредовања на југ и тако присилио самог Лееја на повлачење. То је довело до крвавих битака код Спотслyваније и Цолд Харбора гдје Леејеви тактички успјеси нису успјели спријечити сјеверњачко напредовање и избијање пред Рицхмонд гдје је у јуну отпочео позицијски рат.

Грантове снаге су претрпиле тешке губитке, али их Грант, за разлику од Лееја, није могао надокнадити. У међувремену је Схерман успјешно пробио јужњачке линије и у својем маршу на море опустошио Џорџију и Јужну Каролину, лишивши Југ хране и других ресурса.

Исцрпљени јужњаци нису више могли пружати отпор ни Гранту. У марту су ровови испред Рицхмонда пробијени, а потом заузет јужњачки главни град. Леејеве снаге су покушали побјећи, али их је Грант сустигао и натјерао на предају код Аппоматоxа 9.4. 1865. Тај се дан обично узима као завршетак грађанског рата.

Грант је приликом предаје инзистирао да се према пораженом непријатељу добро поступа, како би се што више очувао његов понос и тако олакшало национално помирење након рата који је и дан-данас најкрвавији у америчкој хисторији.

[уреди] Грант као поратни генерал

У периоду непосредно након рата Грант је уживао зенит популарности. Нови предсједник Андреw Јохнсон, замјеник убијеног Линцолна, именовао га је првим генералом армије у америчкој хисторији.

Сам Грант је испочетка остао вјеран својој традицији немијешања у политику, али је с временом дошао у сукоб, прво с радикалним републиканцима у Конгресу који су инзистирали на окупацијском режиму који би увео нужне реформе у јужним државама. Грант је 1866. пратио Јохнсона на националној турнеји, како би својим ауторитетом помогао предсједникову помирљиву политику према пораженим јужњацима.

Међутим, када је Јохнсон дошао у сукоб са секретаром рата Едwином Стантоном, Грант се окренуо републиканцима и почео подржавати њихов програм Реконструкције јужних држава. Формално је постао члан странке и у мају 1868. на републиканској конвенцији прихватио кандидатуру за предсједника. У новембру је релативно лако побиједио демократског кандидата Хоратија Сеyмоура.

[уреди] Предсједник Грант

По доласку у Бијелу кућу, испоставило се да Гранту недостају политичко искуство како би успјешно могао обављати свој мандат. То су злоупотријебили многе нечасне личности, те је Грантова администрација већ на самом почетку стекла репутацију легла корупције. Сам Грант, фрустриран низом скандала које није могао спријечити, све је више утјехе проналазио у пићу.

Ако се занемари корупција, његов први мандат је, с друге стране, био релативно успјешан. Грант је проводио програм Реконструкције на југу те настојао сузбити Ку Клуx Клан и очувати грађанска права нетом ослобођених робова. Истовремено су САД доживјеле економски бум, поготово на ратом непогођеном Сјеверу, као и на Западу, однедавно с остатком земље спојеним Трансконтиненталном жељезницом.

Захваљујући томе је Грант лако добио другу републиканску номинацију 1872. године. Иако се пред изборе 1872. године фракција републиканских незадовољника отцијепила, формирала Либералну републиканску странку и заједно с демократима подржала Хорацеа Греелеyа, Грант је добио још већи број гласова.

Међутим, 1873. године је САД захватила велика економска криза. Слиједеће године су демократи освојили већину у Заступничком дому Конгреса, први пут након грађанског рата. Други мандат су обиљежили још гори корупцијски скандали него у првом. Због тога је Грант, свјестан губитка популарности, одлучио не натјецати се за трећи мандат.

Посљедњи Грантов предсједнички акт од важности било је именовање посебне предсједничке комисије која је имала задатак ријешити спор око резултата предсједничких избора 1876. године. Та се комисија држи заслужном за тзв. Компромис 1877. године, којим је за скоро цијели један вијек цементирана расна сегрегација на Југу.

Грантова предсједничка администрација ужива неславну репутацију једне од најкорумпиранијих, а самог Гранта се дуго држало једним од најгорих предсједника у америчкој хисторији. Међутим, у посљедње вријеме такву Грантову репутацију амерички хисторичари мање тумаче стварним резултатима, колико посљедицом огромног разочарања сувременика који су, с обзиром на Грантове ратне успјехе, имали нереална очекивања о његовим политичким и државничким способностима.

[уреди] Грант након Бијеле куће

Spomenik Grantu u Galeni, za koga je udovica Julia Grant tvrdila da je potpuno identičan liku njenog pokojnog muža

Грант је након одласка из Бијеле куће одлучио путовати по свијету, па је тако постао први амерички предсједник који је посјетио Јапан, а 1879. је као арбитар у територијалном спору Јапана с Кином око Рyукyу оточја пресудио у јапанску корист.

При повратку у САД, Грант се понадао како би поновно могао бити изабран за предсједника. Међутим, његов покушај је 1880. године на републиканској изборној конвенцији лако сузбио Џејмс А. Гарфилд, који ће послије бити изабран за предсједника.

Грант се послије преселио у Њујорк, гдје је сву своју имовину уложио у посао који је водио бурзовни мешетар и самозвани "Наполеон финанција" Фердинанд Вард. Године 1884. Вард је банкротирао твртку и побјегао са свим новцем. Тако су Грант и његова породица остали без икаквих извора прихода, а исте је године Грант сазнао да болује од рака грла, највјеројатније изазваног његовом страшћу за цигарама.

Очајнички настојећи прехранити породицу, Грант је пристао на понуду часописа Тхе Центурy да за ситан хонорар опише своје ратне доживљаје у неколико чланака. Када их је прочитао познати писац и издавач Марк Твен, контактирао је Гранта и наручио цијелу књигу мемоара, овај пут за далеко бољу цијену. Грант је након тога сву своју преосталу енергију уложио у пројект, довршивши књигу на самртној постељи, неколико дана прије смрти.

У књизи је описао свој рани живот, војничку каријеру, судјеловање у мексичко-америчком рату, цивилни живот између ратова те завршио с тријумфом код Аппоматоxа. Иако је из своје биографије избацио неке компромитирајуће детаље, као што је алкохолизам и држање робова, Мемоари представљају изузетно квалитетан приказ САД и Мексика средином 19. вијека, исто као и вриједан извор многих хисторијских података. У Мемоарима је Грант искористио прилику да искаже своје мишљење о многим важним догађајима, па је тако мексичко-амерички рат натвао "злочином ради којег је Бог Америку казнио грађанским ратом". Међутим, мемоаре је завршио у оптимистичном тону, држећи како ће САД бити једна од главних свјетских сила у 20. вијеку.

Грантови мемоари су доживјели велики успјех и прехранили његову породицу. Данас се сматрају једним од најбољих војничких мемоара у хисторији, односно једним од највећих дјела у америчкој и свјетској књижевности.