Јеретици
Из пројекта Википедија
Према дефиницији у Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије, јеретик је „онај који одступа од правог учења (нарочито верског), кривоверац, отпадник“. Међутим, ова дефиниција је под великим знаком сумње.
Јерес од грчког χαιρησις („заузети се за себе“, „избор“, „секта“). У црквеним традицијама Запада овај термин значи негацију откривених светих истина. Природа таквих истина не мора бити евидентна, па је одржан низ сабора да би се одредила црквена позиција према бројним питањима. Број гледишта која су окарактерисана као јеретичка био је поприличан. Џереми Тејлор је сматрао да јерес није грешка интелекта већ воље.
Августин је рекао: „Не верујте да неколико малих, случајно залуталих душа могу да створе јерес. Само велики људи створили су јерес.“
Још једна његова максима гласи: „Кад не би било јеретика, црква би заспала на Светом писму као на јастуку: јереси је присиљавају да се пробуди.“
Свети Апостол Павле из његове I посланице Коринћанима (11, 19): „Јер треба и подвајања (разномислија) да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама.“
Када је реч о односима разумевања између православних и монофизита, већ се одавно поставило оправдано питање да ли су и у којој су мери монофизити (веома религиозни Копти међу осталим монофизитима) јеретици. Када су се 536. и 561. године одвајале Коптска и Сиријско-антиохијска црква, нису ли то били први национални борци за независност од Византије? А шта рећи о једном од највећих хришћанских мислилаца и светитеља, о светом Максиму Исповеднику, коме су у VII веку, у сагласности византијског цара Константина III и патријарха, одсекли и језик и руку, јер је заступао исправан хришћански став у борби против монотелита!
Вековима је јеретик свим средствима клеветан код људи. Он је од почетка бескрупулозан човек који не заокупља много мисли хришћанина. Увек се о јеретицима ширила застрашујућа, одбојна представа. Већ се и сама оптужба за јерес у историји цркве показала као ужасно оружје, којим је сваки неугодан противник одмах могао да буде уништен. Из тих предрасуда произашла је она погрешна слика о јеретику као човеку са духовном лепром, наговарачу на зло, вуку у јагњећој кожи, чијом су душом овладали демони. Сматрало се да је јеретик способан за свакојако светогрђе и да не постоји тако тешка пресуда која се не би могла применити на њега. Јеретик је унапред озлоглашен у сваком погледу да не би постао опасан. То погрешно схватање о јеретицима одржало се све до наших дана. Чак и у двадесетом веку се у световним историјским делима може прочитати дефиниција: „Јеретици су били појединци који су хтели да више знају.“
Тврдња да је јерес онечишћење хришћанства грчком филозофијом садржи у себи неоспоран елемент истине када се имају у виду јеретички покрети старе цркве, али се за средњи век то не може рећи.
У та поља филозофија улази као елемент упитаности, аргументације, објашњења и разумевања. По томе је она за теологију незаобилазна, иако сасвим „спољашња“ и потенцијално непријатељска. Тертулијан је то прецизно одредио: филозофи су патријарси јеретика. Овај став о филозофима као „патријарсима јеретика“ био је кроз историју широко прихваћен. И у нашем времену се ово схватање одржава међу теолозима. Тако Ј. Мајендорф доказује да су, по оценама првих сабора, „класични филозофи били јересиарси“, односно да су све главне хришћанске јереси резултат њиховог утицаја. (Византијско богословље, 77.)
Како је Христово учење одступало од званичног тока јеврејске религије, он је био доживљен као реформатор и, коначно, као јеретик. За своје следбенике он је убрзо почео да означава „реч божју“ и остварење смисла старих јеврејских верских и социјалних идеја и идеала, а пре свега идеје спаситеља (месија).
Црква је увек одговорна за појаву јереси у својој средини, која је готово увек настајала зато што је црква занемаривала истину.
Светац је човек за кога поштовање цркве значи ствар коју никада неће ставити на коцку, што га подстиче да се напослетку увек повинује захтевима цркве. Он је трпељив човек, а смерни поклон је једно од најистинитијих обележја свеца. Јеретик, међутим, заузима друкчији став. Као борбен човек, јеретик не може да прихвати то потчињавање. Оно је неспојиво са карактером његовог бића. Јеретици као велики борци у дому хришћанства знају само за отворено супротстављање црквеном ауторитету, у чему се испољава најдубља разлика у односу на свеце. Јеретик истрајава у свом уверењу, он се пре окреће против црквене заједнице него што ће се одрећи властитог става и тиме креће ништа мање трновитим путем отворене побуне. Та побуна готово увек претвара живот јеретика у трагедију, у којој се драматични чвор напослетку злокобно везује.
Због смелог и често јуначког залагања за друкчије схватање хришћанства, јеретике треба убројати у велике претече нових идеја. Додуше, не могу се сви јеретици назвати пионирима новог. Међу њима је било и представника оних који су отелотворавали право традиције и залагали се за конзервативни елемент, противећи се токовима који су били у моди. Али бројни јеретици били су претече онога што долази. Многи од тих људи који су у јавности оклеветани као сотонска чудовишта и окорели грешници у ствари су оне личности које су хришћански духовни живот стално гониле напред сачувавши га од окамењивања. Они су својим динамичним подстицајима каткада ишли далеко испред свог времена, продрли у нове, у првом тренутку застрашујуће области и открили потпуно непознате религиозне вредности. Та неимарска делатност једна је од највеличанственијих страна јереси, која заслужује да буде обелодањена.
Јеретик није безбожно чудовиште, каквим су га дуго представљали, већ као прво има сличности са пророком, са свецем, jep као религиозно неокоштали човек жртвује све и испуњен је хришћанском динамиком. Он је најјачи антипод религиозно равнодушном, дипломатски и црквенополитички оријентисаном човeку. У својој хришћанској одлучности, јеретик се озбиљно суочава са озбиљним, он не храмље на обема странама нити из мудрог опреза избегава да заузме став. Јеретик одлучно прихвата последице свог начина делања на себе, из његове спремности може се научити шта значи бити веран истини. Ова унутрашња животност претпоставља постојање изузетно снажног религиозног интересовања, које је код јеретика натпросечно.
[уреди] Велики јеретици
Велике јеретике треба схватити као истински религиозне ствараоце, који су створили ново и непролазно, и хришћанство се њих више не може одрећи, упркос свoм почетном саблажњавању које је неминовно повезано са тим. Њихова стваралачка тежња имала је несагледиво дејство.
- Симон Гатар (I век)
- Ориген (185-254)
- Маркијан (85-?)
- Иринеј (140-202)
- Цар Јулијан Апостата (331-363)
- Арије (280-336)
- Пелагије (360-420)
- Монах Готшалк
- Јохан Скот Ериугена (око 810 - око 877)
- Пјер Абелар (1079-1142)
- Мајстор Екхарт (око 1260-1327)
- Арнолд из Бреше (крај XI века - 1155)
- Џон Виклиф (око 1324-1384)
- Јан Хус (1370-1415)
- Мартин Лутер (1483-1546)
- Томас Минцер (око 1490-1525)
- Ханс Денк (?—1553)
- Мигел Сервето (1511-1553)
- Себастијан Кастело
- Себастијан Франк (1499-1542)
- Готфрид Арнолд (?—1714)
- Ђордано Бруно (1548-1600)
- Барух Спиноза (1632-1677)
- Блез Паскал (1623-1662)
- Готхолд Ефраим Лесинг (1729-1781)
- Лав Николајевич Толстој (1828-1910)
