Томислав Ладан
Из пројекта Википедија
Томислав Ладан (1932, Ивањица, Србија -), хрватски књижевник, преводилац и полихистор. Године детињства и школовања провео је у Травнику, Бугојну, Бањалуци и Сарајеву, где је дипломирао на Филозофском факултету 1958. Под утицајем полиглота Рикарда Кузмића и Хенрика Барића, за време филолошких студија подједнако се посветио проучавању класичних језика уз славистику и германистику. Како није успео добити место на Филозофском факултету, радио је неко време као приватни улитељ, тумач, новинар, уредник за страну књижевност у издавачком предузећу.
На лични позив Мирослава Крлеже 1961. прелази на посао у Лексикографски завод у Загребу, где је сада главни уредник, и уредник "Осмојезичног енциклопедијског рјечника". Путовао је у многе европске и изваневропске земље (Египат, Канада, Исланд, Кина) као тумач или предавач, или ради проучавања живих језика и лексикографије. Године 1963/64 био је лектор хрватског језика на Универзитету у Упсали. Првим књижевним саставцима јавио се 1950. Након мањег броја почетничких песама делује као есејиста, критичар, прозаиста, преводилац и лексикограф, који је за четврт века у ЛЗ "Мирослав Крлежа" написао стотине енциклопедијских јединица с подручја кроатистике, опште етимологије, скандинавистике, те енглеске и немачке књизевности. Знатан део Ладановог рада заузимају преводи песничких, драмских, прозних и филозофских дела с грчког, латинског, енглеског, немачког, шведског и норвешког. Тако је превео са старогрчког делове Библије (Јеванђеља), Есхилову "Орестију", Еурипидову "Медеју"; Аристотелову "Метафизику", "Никомахову Етику", "Физику" и "Политику"; с латинског дела хрватских латиниста, Овидија, Десцартеса, Дантеа, Петрића, Аурелија Аугустина; с немачког "Сагу о Ниебелунзима"; са шведског дела Бергмана и Штриндберга; с норвешког Хенрик Ибсена; с енглеског разна дела Т. С. Елиота, Е. Поунда, В. Шекспира, те по једно дело Нормана Маилера, Виргиније Вулф, Џејмс Џонса, Владимира Набокова, Херберта Маркусеа и Макса Хоркхајмера.
У уводној реченици овога кратког предговора рецено је о Томиславу Ладану да је "есејиста, критицар, полихистор, прозаик и преводитељ". Већ би и с обзиром на тако широко оцртан профил овај савремени класик књижевног знанства и књижевности заслуживао опширну монографију, у којој би се потанко анализирале све особине што их поседују тако разврстани типови књижевног ствараоца. Па премда индивидуалност писца није могуће делити - недељивост је још по древној Боетијевој одредби једно од битних обелњжја индивидуалности - прегледност нам налаже такав поступак, све ако ће речени здружени типови бити тек назначени у најкраћим цртама.
Ладанови радови који имају за тему језикословље, језикознанство и језикотворство нису бројни, али су зато веома утицајни. Односи се то првенствено на оштру критику такозвани "рјечника двију Матица", насловљену "Центаурски рјечник центаурског језика"; темељну студију о хрватском стандардном језику "Хрватска књижевна коине", 1971, те на голему полиграфију "Ријечи: значење, упораба, подријетло", у којој разлаже, на саставни начин и на преко 1.100 страница, све темељне појмове људског опстојања преко етимологије у хрватском и главним европским и светским језицима - од Бога до глобализације.
Једини Ладанов роман "Босански грб" (1975) интелектуалистичка је проза која једва може задовољити критеријме "романа", чак и у постмодернистичкој поетици. Иако проткана мотивима хрватске судбине на просторима средње Босне (Купрес, Травник, Ливно,..), ова виртуозна конструкција је заправо ближа "анатомијама" или хибридним композицијама ренесансних писаца попут Роберта Буртона или Рабелаиса, но реперспективизирана екперименталним жаром Џојса и свјесном градњом и разградњом микромотива, иронизирањем клишеа "приповедачке Босне" и поигравањем стилистичким изричајима - од узвишенога до опсценог. Могло би се рећи да је главни "јунак" (ако се уопште може говорити у тим категоријама) "Босанског грба" - хрватски језик.
Као есејиста, Томислав Ладан је нашао свој прави генре. Енциклопедијско знање и аналитичка страст најбоље долазе до изражаја у слободној форми есеја, у којој се стапају афористичка оштроумност, лудичка заиграност могућностима језика те ауторов списатељски витализам: Ладан је "стрпао" у есеје обиље разнородних тема, од улоге псовке у књижевности и доминантних светоназора европског средњовјековља до медитације о умирању и смртности. По свом хабитусу несклон традиционалним књижевним жанровима (поезији, драми, роману), Ладан се суверено изражава у медију у којему се стапају "рубни" књижевни изрази као есеј, афоризам, критика и слободна полиграфија. У критици је дао сјајне рашчлане класика као што су Броцх, Мусил и Фoулкнер, док је хрватску (и српску, као и бошњачку) књижевност задужио преобиљем анализа којима је подвргао и многе потпуно маргиналне књижевне уратке - често на констернацију "објеката" књижевне анатомије овога неподмитљивога критика.
