Роза Паркс

Из пројекта Википедија

Роза Паркс (енг. Rosa Louise McCauley Parks; 4. фебруар 1913. – 24. октобар 2005), афро-америчка активисткињаа за људска права и кројачица коју је амерички Конгрес прогласио „мајком модерног Покрета за људска права“.

Роза Паркс је постала позната када је 1. децембра 1955. године одбила да на захтев возача аутобуса уступи своје место белом путнику. Њено хапшење и након тога суђење због грађанске непослушности имало је за последицу бојкот аутобуског саобраћаја у Монтгомерију, тј. један од највећих и најуспјешнијих масовних покрета против расне сегрегације у историји, који је Мартина Лутера Кинга Јуниора, једног од организатора бојкота, промовисао у вођу Покрета за људска права. Улога Розе Паркс у америчкој историји придонела јој је статус иконе у америчкој култури, а њени поступци дали су легалитет покрету за људска права широм света.

[уреди] Ране године

Роза Паркс је рођена као Роса Луиз Меколи Паркс (енг. Rosa Louise McCauley Parks) у Такигију, Алабама, од оца Џејмса, столара и мајке Леоне МекКели, учитељице. Након раставе родитеља Роза са мајком сели у Пајн Левел, Алабама, недалеко од Монтгомерија. Живе на имању заједно са баком, дедом, као и Росиним млађим братом Силвестром. Роза Паркс постаје чланица афричке медотистичке епископалне цркве, којој ће припадати цели живот. До њене једанаесте године њена мајка је подучава код куће, након чега се уписује у Индустријску школу за девојчице у Монтгомерију. Након тога похађа државни колеџ у Алабами, али је била приморана напустити га како би се бринула о баки, а касније и о оболелој мајци.

Под тзв. законом Џима Крова, црнци и белци на америчком југу били су одвојени скоро у сваком аспекту живота, укључујући и јавни превоз. Аутобусна и железничка предузећа нису превозила путнике посебно, него су постојала тачно одређена места за црне, односно беле путнике. Међутим, црној деци Југа није био доступан никакав облик школског аутобусног превоза. Парксова се сећала одласка у основну школу у Пајн Левелу, где су школски аутобуси превозили белу дјецу до њихове нове школе, а црна деца су морала пешачити. „Могла сам гледати аутобус како пролази сваки дан. Али је то за мене био начин живота; нисмо имали другог избора него прихватити то као нешто уобичајено. Аутобус је био једна од првих ствари када сам спознала да постоји свет белаца и свет црнаца.“

Успркос најранијим сећањима везаних уз љубазност белих странаца изнесених у Парксовој аутобиографији, околности у којима се налазила нису јој дозвољавали да игнорише расизам. Када је Ку Кју Клан марширао улицом и пролазио испред њене куће, Парксова се сећа да је њен деда био прислоњен на улазна врата са пушком. Индустријска школа у Монтгомерију, иако су је за црну децу основали белци са севера, горела је два пута.

Године 1932. Роза се удаје за Рејмонда Паркса, бријача из Монтгомерија. Рејмонд је био члан групе која је сакупљала новац за подршку групе црнаца који су неправедно били оптужени за силовање две беле жене. Након удаје, Роза је радила разне послове, од посла кућне помоћнице до испомоћи у болници. На мужев наговор 1933. године довршила је своје средњошколско образовање. У то време свега је нешто мање од 7% афро-американаца имали средњошколску диплому. Успркос тзв. Џим Кровом закону који је у великој мери отежавао црнцима политичко учешће, Роза се у свом трећем покушају успела регистровати за гласање.

У децембру 1943. године Парксова постаје активна чланица Покрета за људска права, придружујући се подружници НААКП-а у Монтгомерију. Радила је волонтерски као секретарица председника Едгара Никсона. О својој позицији, касније је рекла: „Била сам једина жена тамо, а они су требали секретарицу и ја сам била сувише стидљива како бих рекла не“.

[уреди] Касније године

Након њеног хапшења Роза постаје икона Покрета за људска права, али јој то доноси доста неугодности. Изгубила је посао у робној кући, а њен муж напушта свој посао након што му шеф забрањује да прича о Рози. Године 1957. Парксови напуштају Монтгомери и одлазе у Вирџинију, највише зато што Роса не успева наћи посао у Монтгомерију, али и због неслагања са Кингом и осталим водством Покрета за људска права у Монтгомерију. Запошљава се као домаћица у једном црначком хотелу у Хамптону. Касније, те исте године, на наговор млађег брата Силверстера, брачни пар заједно са Росином мајком сели у Детроит, Мичиген.

Роса је радила као кројачица све до 1965, када је запошљава афро-амерички конгресник Џон Конуерс у својој канцеларији у Детроиту. Роса на том послу остаје све до пензионисања 1988. године.

Роса Паркс је у фебруару 1987. године заједно са Елен Есон Стил основала Институт Росе и Рајмонда за самозапошљавање у знак сећања на Росиног мужа, који је умро од рака 1977. године.

Године 1992. излази аутобиографија „Моја прича“, намењена млађим читаоцима која описује њен живот и све што је довело до њене одлуке да своје место у аутобусу не уступи белом путнику. Године 1995. Роса објављује своје мемоаре „Тиха моћ“, фокусираној на улози вере у њеном животу.

[уреди] Смрт и сахрана

Роза Паркс је живела у Детроиту све до смрти. Умрла је у свом стану 24. октобра 2005. у 92 години. Године 2004. дијагнозирана јој је деменција.

Њено тело је положено на одар у цркви у Монтгомерију. Комеморација је одржана сутрадан ујутро, а увече је ковчег пребачен у град Вашингтон аутобусом налик на онај у којем је Роса својевремено одбила уступити своје место белом човјеку. Претпоставља се да је ковчег на одру у Вашингтону видело 50.000 људи, а догађај је био приказан и на телевизији 31. октобра, након чега је одржана још једна комеморација.

Иако предвиђен да траје највише три сата, због закашњења од једног сата, и великог броја говорника и дужине говора, погреб се продужио на седам сати, до дубоко у ноћ, па га многе телевизијске станице изван Детроита нису комплетног преносиле.

Једна од говорница на комеморацији била је и Кондолиза Рајс, америчка државна секретарица.

Тoком проласка погребне поворке на путу до гробља окупљено мноштво је аплаудирало и пуштало беле балоне у ваздух.