Нуклеинске киселине
Из пројекта Википедија
Нуклеинске киселине су крупни и сложени органски молекули значајни за ћелију и одговорни за најзначајније процесе, као што су наслеђивање, синтеза протеина, у њој.
Постоје два типа нуклеинских киселина:
- дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) и
- рибонуклеинска киселина (РНК).
ДНК је носилац наследних информација у ћелији, док РНК учествују у преношењу тих информација и њиховом превођењу у протеине.
Нуклеинске киселине су макромолекули чију јединицу грађе представљају нуклеотиди. Њих образује један пентозни шећер за који је везана фосфатна група и једна азотна, пуринска или пиримидинска база. Нуклеотиди се међусобно повезују и на тај начин, захваљујући вези која се успоставља између фосфата и шећера, формирају ланац.
Осим у вирусима, који садрже једну или другу нуклеинску киселину (никада обе), ДНК и РНК се налазе у свим врстама организама.
Нуклеинске киселине се највише налазе у једру (lat. nucleus) па су по томе и добиле назив. Први их је изоловао Фридрих Мишер 1872. године. Нешто касније установљено је да се, осим у једру, налазе и у цитоплазми. Према данашњим подацима познато је да засебне нуклеинске киселине садрже и неке од ћелијских органела, какве су нпр. митохондрије и хлоропласти.
Према грађи су полимери изграђени од мономера - нуклеотида.
У изградњи нуклеотида, који формирају ДНК учесвују:
- пентозни шећер дезоксирибоза,
- пуринске (деривати пурина, изграђене од једног петочланог прстена) базе аденин и гуанин или приримидинске(деривати пиримидина), изграђене из једног петочланог и једног шесточланог прстена) базе цитозин и тимин
- киселински остатак фосфорне киселине.
У изградњи нуклеотида РНК учесвују:
- пентозни шећер рибоза,
- пуринске (деривати пурина, изграђене од једног петочланог прстена) базе аденин и гуанин или приримидинске(деривати пиримидина, изграђене из једног петочланог и једног шесточланог прстена) базе урацил и тимини
- киселински остатак фосфорне киселине.
