Математичка гимназија

Из пројекта Википедија

Математичка гимназија у Београду, основана 1966, је у региону јединствена гимназија специјализована за рад са ученицима талентованим за математику, програмирање и физику. Почевши од 2004/05, у Гимназији раде и огледна одељења два завршна разреда основне школе.

Настава у Математичкој гимназији се одвија у малим одељењима, половину предавача стручних предмета чине универзитетски наставници, а до сада (2005) је око 250 некадашњих ученика стекло звање доктора наука. Математичка гимназија има статус школе од посебног националног значаја, и чланица је Европског савета за високе способности.

[уреди] Историјат

Војин Дајовић

Идеју о Математичкој гимназији покренула је шездесетих година група математичара, физичара и педагога, а носилац идеје и реализације пројекта био је академик Војин Дајовић, професор тадашњег Природно-математичког факултета. Основни узор била је специјализована школа коју је недавно у Москви био покренуо један од највећих светских математичара двадесетог века, Андреј Николајевич Колмогоров, под покровитељством Московског државног универзитета Ломоносов (школа се данас зове СУНЦ МГУ "Колмогоров"). Овакав предлог је, очекивано, изазвао велике контроверзе, оптужбе о елитизму и слично. Скупштина града Београда је одлуку о отварању Математичке гимназије коначно донела 17. маја 1966. године, "да окупља и образује у посебним условима младе таленте у области математике и природних наука". Гимназија је рад започела као трогодишња средња школа, тек 19. септембра, јер се првих 56 ученика за три одељења другог разреда накупило тек после три конкурса. Наредне школске године уписана су четири одељења са 80 ученика, и школа се уселила у своју садашњу зграду.

Милан Распоповић

Вршиоци дужности директора у прве четири године били су мр Ранко Радовановић из Просветно-педагошког завода па др Душан Аднађевић са Природно-математичког факултета; а 1970. године за директора је изабран мр Милан Распоповић, професор физике и један од оснивача. Распоповић је 1977. докторирао на Електротехничком факултету у Београду, а касније је био и професор на Универзитету у Нишу; на функцији директора је остао 31 годину. Први наставни план био је јединствен за све ученике, са трећином фонда часова за математичке дисциплине, 4 часа за физику, и осталим предметима заступљеним као у гимназији природно-математичког смера. 1969. године уводе се општи и програмерски смер. Школа се лепо развија, и 1974. године њени ученици освајају две златне медаље на Међународној математичкој олимпијади, успех који никада није поновљен је на подручју бивше Југославије. 1975. године школа је почела и са уписом првог разреда.

Најтежи удар Математичкој гимназији нанет је 1977. године, када је уклопљена у оквир "чувеног" реформисаног система средњег усмереног образовања (упамћеног под питорескним именом "шуварица", по свом идеологу Стипи Шувару), који је својим "заједничким основама", до апсурда уситњеном класификацијом занимања "квалификованих радника", и де факто укидањем гимназија оставио тешке и поразне последице на школство СФРЈ које нису уклоњене ни годинама након његовог укидања. Многе специфичности Математичке гимназије су укниуте, уместо 16 уведено је 25 одељења, са 34 уместо 20 ученика у сваком, прогами су измењени, а Гимназија следствено променама добија и бизарно октроисано име Образовно-васпитна радна организација математичко-техничке струке "Вељко Влаховић". Сам Вељко Влаховић имао је са математиком везе таман колико и сви остали чија су имена у то време носиле остале београдске школе, али тако је ваљда и било у духу "шуварице".

Математичка гимназија (тада дакле "ОВРО МТС", популарно "Вељко") борила се против ових промена колико је било могуће. Задржан је пријемни испит, сарадња са универзитетом и другим научним установама, посебне методе рада и талентован и мотивисан наставнички кадар. У дворишту школе стајала је биста Вељка Влаховића, али табла на згради са именом Математичке гимназије и поред великог притиска ни један дан није била уклоњена. Па ипак већ и летимичан поглед на резултате са тадашњих међународних такмичења јасно показује како поразан су укупан ефекат реформе донеле.

Изворни концепт Математичке гимназије оживљен је 1988. године, а у јануару 1989. године Просветни савет СР Србије одобрио је програм "експерименталне" специјализоване Математичке гимназије у Београду, са општим и програмерским смером. Програм је реализован кроз два "огледна", а потом и сва одељења (са јединственим смером, како је и данас), и успешно окончан 1995. године, када је школа одлуком Министарства добила и званичан статус школе за талентоване ученике у области математике и природних наука, и школе од посебног националог значаја.

За време санкција Уједињених нација против тадашње СР Југославије 1993. и 1994. године, ученици Математичке гимназије нису учествовали на међународним такмичењима. Школа је у овом периоду разменила две посете са већ поменутом школом Колмогоров у оквиру које је по двадесетак ученика путовало у Москву (и обрнуто) где су се такмичили у математици, физици, и информатици; наставници су разменили искуства, ученици куповали литературу, а најважније, одржан је известан привид нормалности, и ниво такмичарских активности у школи. 1994. године, према пројекту школског психолога мр Бранке Драшковић почело се са менторским радом, школа је примљена у Европски савет високих способности, а почело се и са темељном реновацијом зграде.

Сања Миленковић

30. маја 1999. године (на св. Тројицу, крсну славу града), Сања Миленковић, петнаестогодишња, изванредна ученица другог разреда Математичке гимназије, погинула је када су авиони НАТО пакта (два пута заредом) бомбардовали мост код њеног родног Варварина. Био је то без сумње најтрагичнији догађај у новијој историји Гимназије, који је целу школу дубоко потресао. НАТО је инцидент (варварински мост био је "секундарна мета", и гађан је јер "примарна мета" није била доступна; погинуло је 10 цивила, а штета нанета српској војсци и полицији била је равна нули) потпуно игнорисао и дао стерилно саопштење, режим Слободана Милошевића га је искористио у своје, а Српски покрет обнове (чији је Сањин отац Зоран функционер, и сада председник Општине Варварин) у своје пропагандне сврхе. Тужба коју је Зоран Миленковић са групом оштећених поднео пред немачким судом уз помоћ тамошњих адвоката и невладиних организација, одбачена је у другој инстанци од немачког врховног суда са образложењем да немачки закон не предвиђа приватне тужбе страних држављана за обештећење него да се такви случајеви регулишу међудржавним споразумима односно тужбама и да немачки војници нису директно учествовали у бомбардовању^[1]. У спомен на Сању, Министарство спољних послова СРЈ је основало Фонд Сања Миленковић који је, делом уз помоћ прилога из српске дијаспоре, стипендирао одређен број најталентованијих ученика. Непосредно после бомбардовања, ученици Математичке гимназије доносе по златну медаљу и са математичке и са физичке олимпијаде.

Професор Милан Распоповић водио је Математичку гимназију кроз неколико веома тешких периода, користећи при том сај свој лични утицај и везе међу новинарима, привредницима, па и политичарима, како би јој упркос великим притисцима и тешкоћама одржао посебан идентитет и углед, намирио основне текуће трошкове, задржао талентоване наставнике, финансирао изузетно скупа путовања ученика на такмичења и конференције, и створио одговарајућу свест о школи у јавности. Распоповић је био члан ЈУЛ-а, противио се синдикалном организовању и штрајковима, посебно у време политичких превирања, али ниједан професор није отпуштен због својих ставова или акција, наставничке плате иако испод достојанства биле су конзистентно више него у осталим гимназијама, а и новац за свако такмичење би се увек нашао, некада и два дана или два сата пред полазак, али ипак увек, скупљен обијањем прагова тада успешних привредника и функционера.

Након смене власти у Србији 5. октобра 2000. године, када су дотадашњи директори у београдским школама редом смењени, Наставничко веће Математичке гимназије захтевало је да професор Распоповић настави да редовно врши функцију директора, до свог планираног пензионисања у септембру 2001. Тада је за новог директора јавним гласањем изабран др. Љубомир Протић, ванредни професор Математичког факултета у Београду. Други кандидат био је мр. Војислав Андрић, дугогодишњи директор Ваљевске гимназије који је тамо покренуо изузетно успешно математичко одељење, председник комисија за такмичења младих математичара, и тада високи функционер Нове Демократије и савезни министар за спорт и омладину.

Од пролећа 2004. године, након именовања проф. Протића за помоћника министра просвете у Влади Србије, за вршиоца дужности директора Математичке гимназије изабран је на предлог Наставничког већа др. Владимир Драговић, научни саветник Математичког института САНУ, некада ученик МГ, и са 23 године најмлађи доктор математике. Успостављена је и сарадња са чувеном школом "Фазекаш Михаљ" из Будимпеште.

У Математичкој гимназији чинодејствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Павле на прославама св. Саве 2002. и 2005. године. Председник Владе др. Зоран Ђинђић посетио је са министром школу 22. јануара 2002. године и школи поклонио потпуно нов рачунарски кабинет, а освајачима медаља на међународним такмичењима ИБМ преносне рачунаре, и замолио их једино да размотре могућност да остану у земљи. Прославе тридесет и четрдесет година рада школе су одржане у Народном позоришту у Београду, а високи покровитељ прославе четрдесетогодишњице 2006. је био председник Владе др. Војислав Коштуница.

[уреди] Одлике и успеси

Математичка гиманзија уписује сваке године четири редовна и једно суфинансирајуће одељење првог разреда са по тек 20 ученика у сваком. Критеријуми за упис су посебан пријемни испит, који се организује 1-2 недеље пре редовног уписног рока за остале средње школе (како би они који се не упишу могли да конкуришу у редовним школама), затим успех на математичким такмичењима у последња три разреда основне школе, и општи успех у основној школи. За једно место типично конкурише неколико, често и по 5-6 кандидата. Почевши од 2004/05. школске године, школа уписује и два одељења седмог разреда. Наставу за седми и осми разред основне школе је Математичка гимназија дуго захтевала и пажљиво припремала, а тренутно се изводи на експерименталној бази, у сарадњи са одабраним наставницима из неколико београдских основних школа. Гимназија организује и школу младих математичара, те припреме за полагање пријемних испита за средње школе и факултете. Данас у Србији неколико гимназија има издвојена одељења која раде по програму Математичке гимназије, а своју Математичку гимназију добила је и Подгорица.

Срђан Огњановић

Од укупно 30 часова недељно (у средњошколским одељењима), типично је 8 часова математике, 3-4 часа физике и 3-4 часа рачунарства, уз додатних 60 часова годишње блок-наставе програмирања. Из осталих предмета обезбеђена је уравнотежена настава која школи даје гимназијски карактер; један од већих, и нужних, компромиса је учење само једног страног језика (други је један од факултативних предмета). Из стручних предмета организује се и менторска настава у групама од 4-5 ученика, која појачава индидвидуални карактер наставе, и дала је изврсне резултате.

Од самог почетка Математичка гимназија има развијену сарадњу са Универзитетом у Београду, Математичким институтом САНУ и Институтом за физику, тако да у редовној настави стручних предмета раде и универзитетски професори и научни сарадници, па и неколико академика, укупно 18 доктора наука и 14 магистара, а још њих је ангажовано у додатним облицима наставе. Додатну наставу и припреме за такмичења током целе године изводе и студенти математике и физике, ранији олимпијци из Гимназије, који затим често касније у каријери паралелно са својим научним радом настављају да изводе и редовну наставу. Тако је Математичка гимназија постала својеврсан generis sui, а највећи број данас активних математичара у Србији потиче из ове школе. Кроз школу је прошло око 7500 ученика, од којих је око 250 докторирало, а 400 магистрирало.

Ученици Математичке гимназије без премца доминирају свим домаћим такмичењима из математике, физике и информатике. МГ је дала више чланова олимпијских репрезентација од свих осталих школа из свих република бивше Југославије заједно. Освојено је укупно око 250 медаља, међу којима и 6 златних са светских олимпијада (види преглед на званичној страни Гимназије). Стотине бивших ученика разбацаних на најпрестижнијим светским универзитетима, који тамошњим професорима неретко остављају утисак да у Србији постоји само једна–али каква– школа, остају као симбол резултата како Математичке гимназије, тако и државне политике која ју је "пратила".

Највећи број ученика из унутрашњости живи у оближњем Дому ученика "Јелица Миловановић", а велики број ученика примају стипендије Министарства просвете и спорта и Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка. Широко распрострањени стереотипи о ученицима Математичке гимназије као уским и неинтересантним личностима, који су нашли свој пут и до вицева о журкама, девојкама, и свему осталом у МГ, једноставно не стоје. Они су напросто интелигентни, амбициозни и успешни—у књижевности, уметности, спорту, техници, бизнису, а матуранти се уписују на најразличитије факултете, иако се највећи број традиционално опредељује за електротехнички и остале техничке факултете, а затим и математику и физику.

Математичка гимазија је добитник Доситејеве награде, републичке награде Вук Караџић и награде "Свети Сава".