Едуард Мане
Из пројекта Википедија
Едуар Мане (1832-1883), био је француски сликар чији је рад инспирисао импресионисте, али он сам је одбио да се сврста у саме оквире импресионизма. Његов велики утицај на француску уметност, и генерално на развој модерне уметности, формиран је захваљујући његовом портретисању свакодневице, употребом једноставних и јасних боја и живе сликарске технике.
[уреди] Биографија
Рођен је у Паризу, 23. јануара 1832. Био је син високог званичника француске Владе. Како би избегао студије права по очевој жељи, побегао је на море. Потом је студирао у Паризу као ученик француског академског сликара Томаса Кутура, и затим посетио Немачку, Италију, Холандију, Шпанију и проучавао слике старих мајстора. Холандски сликар Франс Халс, шпански Дијего Веласкез и Франциско де Гоја имали су пресудног утицаја на његов стил.
Мане је почео да слика свакодневне субјекте, жанровски, као што су били портрети старих просјака, уличних мангупа, људи у кафеима, или сцене шпанских коридских борби. Усвојио је директну, смелу сликарску технику у свом реалистичном третману материје субјекта. Године 1863. његова чувена слика "Доручак на трави" (данас се налази у музеју Д'Орсо у Паризу), приказана је у "Салону одбачених", новом изложбеном простору који је отворио Наполеон III, као одговор на протест уметника који су одбијени у званичном Салону. Ово Манеово платно које портретише пикник у шуми које укључује и нагу женску фигуру у седећем положају у друштву два обучена мушкарца, привукло је моментално огромну пажњу, али је буквално било дискредитовано од стране критике. Мане бива проглашен од стране младих уметника вођом, и постаје централна фигура у спору између академског сликарства са једне, и бунтовничке уметничке групе из тог времена, са друге стране. Мане ипак постаје признат од стране званичног Салона 1864. године, који му признаје две слике, и 1865. године он излаже "Олимпију", портрет наге жене базиран на Тицијановој прикази Венере. Ова слика поново изазива велику пажњу, и протест академских кругова због такозваног "неортодоксног реализма".
Француски писац Емил Зола је 1866. године дао врло позитивне критике Манеове уметности у француском листу "Фигаро" и убрзо је постао Манеов блиски пријатељ. Убрзо му се придружила и група младих француских импресиониста - Едгар Дега, Клод Моне, Огист Реноар, Алфред Сисли, Камиј Писаро и Пол Сезан, који су били инспирисани Манеовом уметношћу и који је за узврат утицао на њих у употреби светлијих боја и наглашавању ефеката светлости. Мане је служио као официр у француској војсци од 1870 до 1871. током француско - пруског рата. Уметничко признање је добио тек у касним годинама, када су његови портрети постали изузетно тражени. Једна од његових последњих слика изложена је у Салону 1882. и његов стари пријатељ, који је у то време био министар Примењених уметности, доделио му је Орден легије части. Мане је умро у Паризу 30. априла 1883. године. Оставио је поред многобројних акварела и пастела, 420 уља на платну.
