Гуњетина
Из пројекта Википедија
Гуњетина је село у општини Власотинце, Јабланички округ, југоисточна Србија. Ово село, орасло храстовом шумом, је планинско, смештено на планинској коси Липовачких шума, Букове главе и у јарузи гуњетинске речице. Шумско богатство, множина пашњака и чисти ваздух су као „дар божји“ лепоте природе привукли многе мештане да се из суседних села населе у Гуњетини.
Планинака клима погодује воћарству, па јабуке и крушке узрастају без икаквог прскања пестицидима.
Садржај |
[уреди] Инфраструктура
У селу постоји продавница, сеоски дом, али нема школа. Сеоски ђаци путују више километара у четвороразредну основну школу у планинско село Комарица. У осмогодишњу школу су деца ишла у село Присјан, а сада отварањем пута према Власотинцу, деца похађају осмогодишњу школу у селу Шишава-Ломница.
[уреди] Настанак села
Село Гуњетина настало је пре 150 година. Добило је назив према фамилији Гуња која се населила из Дејана. Гуњ је старински капут од класња - грубог сукња сашивен код шнајдера, а некада терзије. На брду изнад села се налазио римски остатак кућа. Током настанка села су се од тог камена правиле куће, а камен је и разбачен по ораним њивама. Први досељеник који је дошао у село је Милан Миладиновић. Он се доселио из Дејана. Пошто су у дејанском крају турци пљачкали и чинили зулум, Миладин је са својом женом и три сина (Властимиром, Петронијем и Симом) побегао пред турцима. Населио се у пределу, где је био шумовити крај између села Липовице и данашње Гуњетине, како би се склонио пред турским зулумом. Крчењем шуме Милан са синовима је створио имање, сазидао прво колибу за стоку а потом саградио и кућу. Жена му је умрла. Поново се оженио и привео дете са њом по имену Милан Николић, који је касније створио другу фамилију .
[уреди] Становништво
У село су се доселиле фамилије Милошевић, Станковић, Стојановић, Миленковић и Стевановић (из Дејана). Становиштво је православно. У селу се славе крсне славе: Свети Сава, Силазак духова, Света тројица и Свети Aрапије.
Најпознати пинтери су били Алекса Ђорђевић и Јаков Станковић. Село је имало и три воденице - а саградио их је Алекса Ђорђевић. Данас село има једног воденичара Станковић Миливоју и једног ковача Станковић Станомира.
Стари свадбени и други обичаји су се задржали у селу, а много девојака је у прошлости било у лазарицама. Задржао се још патријахални начин живота. У претходним временима се одлазило у печалбу у пинтерај и цигларство, а сада се иде у печалбу у зидаре. Миграција је учинила своје, па је мали број младих остао у селу. Многе њиве, ливаде и воћњаци су напуштени. Најстарији човек у селу 1988. године је имао 95. година, а 2006. године најстарији човек села има 100 година.
[уреди] Ратови и револуције
У Првом светском рату су учествовали: Гмитар Станковић-погинуо на планини Цер, Влајко Стојановић. У Другом светском рату у партизанима су били: Станковић Ђорђе (који је прво хапшен па отеран у заробљеништво у Немачкој), Владимир Стевановић, Миленковић Живојин - стрељан 1943. године, Митић Јован - убијен 1943. у Шишави. У четницима су били: Миладиновић Петроније - убијен у Нишу од стране партизана - Станковић Сима , Милошевић Владимир.
