Александар Вучић

Из пројекта Википедија

Александар Вучић
Александар Вучић
рођен:	5. март, 1970. Београд, Србија
преминуo:

Александар Вучић је народни посланик у Народној Скупштини Републике Србије и генерални секретар Српске радикалне странке.

Рођен је 5. марта 1970. у Београду. Одрастао је на Новом Београду; са одличним успехом завршио Основну школу „Бранко Радичевић“ и Земунску гимназију. Побеђивао је на општинским, градским и републичким такмичењима из историје и био пионирски првак Београда у шаху. Дипломирао је у рекордном року на Правном факултету у Београду са највишим оценама, као један од најбољих студената у генерацији, и био стипендиста Фондације за развој научног подмлатка. Вучић већ од петнаесте године паралелно са учењем обавља и разне послове, од физичког рада на грађевинама до обављања угоститељских послова. Усавршавао се у Брајтону, у Енглеској, нешто више од годину дана. Радио је као новинар на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, 1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже.

1993. године Вучић приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. Са својом СРС, пролазио је кроз наизменичне периоде сарадње са и опозиције социјалистичком режиму. Изјављује (пар.) да „свака 'мировна победа' коју Милошевић потпише значи само још више патње за Србију и њен народ“, те да „сам, као што сви већ знају, поред Војислава Шешеља, ја највећа жртва Социјалистичке Партије и СДБ“.

После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“). Међу своје успехе на овој функцији убраја и санацију, обнављање идеје о ноћном купању, те значајно веће плате које је обезбедио радницима. У хали Пинки су одржани и неки виђени митинзи Српске радикалне странке, као и митинг у част боравка Жан-Мари Лепена, који је проглашен за почасног грађанина Земуна.

[уреди] Министар за информисање

24. марта 1998. године, Александар Вучић постаје министар за информисање у тзв. Влади народног јединства Мирка Марјановића коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. Његов министарски ангажман остаје упамћен по контроверзном Закону о информисању, који је увео високе новчане казне за новинаре чије се извештавање није уклапало у прописане оквире (тзв. „независни новинари“), а на основу тужби које би, позивајући се на „противдржавно и подривајуће деловање“ разних врста, подносили грађани или организације, а по којима су прекршајни судови имали обавезу да одлуче у року од 24 часа. У обраћању карактеристичном за Владину рационализацију овог Закона, Вучић на Скупштини Удружења новинара Србије (тада без „независних“) 13. јуна 1998. истиче да су се „неки медији јавно ставили у службу неких светских моћника у вођењу специјалног рата против Србије“. Опозиционе странке се мобилишу и називају Закон „пучем против Устава“ (Вук Драшковић). Међународне и невладине организације (у небројеним протестима Савета Европе, ОЕБС-а, Европске Уније, новинарских удружења, па и преамбули Резолуције 1203 Савета Безбедности УН) тврде да Закон прописаним нормама, поступком и драконским санкцијама, де факто суспендује уставно право на слободу изражавања, укида елементарне демократске принципе и међународно прихваћене норме, и безуспешно захтевају од Милошевића да повуче закон. Три дана по усвајању Закона у октобру 1998, недељнику „Европљанин“ одређена је, ретроактивним дејством Закона, по тужби тзв. Патриотског савеза Београда казна у износу од 2.400.000 тадашњих динара због, како је наведено, „већег броја текстова којима се позива на насилно рушење уставног поретка, на рушење територијалне целовитости и независности Републике Србије и СРЈ“; магазин је убрзо затим и де јуре забрањен и угашен. Две недеље касније, „Дневни телеграф“ истог издавача, Славка Ћурувије, бива кажњен по тужби Савеза Жена Југославије, којег заступа Братислава Буба Морина, са 1.200.000 динара због објављивања огласа студентске организације „Отпор“, чиме је „угрозио све грађане, жене и децу“. Низ казни се наставља, а сам Ћурувија је за време агресије НАТО пакта на СРЈ убијен у центру Београда 11. априла 1999. године, у периоду док је био под присмотром СДБ и јавно оптужен за издају у државним медијима. Ово убиство још увек није разјашњено; поступак је и даље „у току“.

Укупне казне изречене по Закону о информисању износиле су преко 24.000.000 динара. 13 дана пре Закона, Влада је била донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења су укинути програми Радио Индекса и још пет радио-станица, а Министарство за информисање је привремено забранило рад Дан Граф-а, Данаса, Дневног телеграфа и Наше Борбе. За време примене једнако контроверзног Закона о универзитету који је такође донела ова Влада, Александар Вучић изабран је за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ. Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску Унију.

За време док је био директор Хале Пинки, Вучић је био предмет контроверзи око пословног простора, те око огласа у страначком гласилу СРС „Велика Србија“ који је коштао 100.000 динара. Горе поменути Ћурувија био је међу најгласнијим критичарима потоњег случаја, који међутим никада није до краја расветљен.

Након потписивања Кумановског споразума у јуну 1999, којим је окончана агресија НАТО пакта, уведен протекторат УН и де факто суспендован суверенитет Србије у тој покрајини, министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције, али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. када је Скупштина Србије одузела мандате Српском покрету обнове и поделила их Социјалистичкој партији Србије и Српској радикалној странци; и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000. У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Српска радикална странка бележи изузетно лош резултат на савезним изборима у септембру 2000. године, и након смене власти на савезном нивоу 5. октобра, Марјановић саставља нови кабинет без СРС, тзв. прелазну Владу до републичких парламентарних избора у децембру 2000. Српска радикална странка после лоших резултата на ова два избора бележи стални раст популарности, али је и даље у опозицији.

[уреди] Даља каријера

У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада, а који је потом, тврди се, откупљен испод тржишне вредности. У јулу 2004. године био је предмет још једног јавног скандала, када му је Телеком Србије искључио телефон због неизмиреног телефонског рачуна у износу од 150.758 динара, који није плаћао 15 месеци. Вучић је потом брзо покрио дуг, а као разлог неплаћања навео „ниска примања“ у Скупштини Србије.

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу“, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.

Александар Вучић је генерални секретар Српске Радикалне Странке и председник општинског одбора Нови Београд. Народни је посланик и заменик председника посланичке групе Српске Радикалне Странке у Народној Скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.

Говори енглески језик, а служи се и руским и француским. Ожењен је новинарком Ксенијом, имају сина Данила и ћерку Милицу.