Маршал Совјетског Савеза

Из пројекта Википедија

Маршал Совјетског Савеза (рус. Маршал Советского Союза) је у пракси био највиши војни чин у Совјетском Савезу. (Највиши чин у теорији је био генералисимус Совјетског Савеза, који је увео Стаљин, и он је био једина особа са овим чином). Чин маршала Совјетског Савеза је уведен 1935, а укинут је 1991. Четрдесет једна особа је имала чин маршала Совјетског Савеза. Морнарички еквивалент овом чину је чин адмирала флоте Совјетског Савета.

[уреди] Историја чина

Види још: Историја руских војних чинова

Маршал Совјетског Савеза Семјон Тимошенко

Војни чин маршал Совјетског Савеза је успостављен декретом Совјетског кабинета, Савета народних комесара (Совнарком), 22. септембра, 1935. 20. новембра, чин је додељен петорици људи: Народном комесару за одбрану, и бољшевичком ветерану Клименту Ворошилову, шефу генералштаба Црвене армије Александру Јегорову, и тројици високих команданата, Василију Бљухеру, Семјону Буђонију и Михаилу Тухачевском.

Тројица од њих, Бљухер, Тухачевски и Јегоров су убијени током Стаљинове Велике чистке 1937. - 1938. 7. маја, 1940, су постављена три нова маршала: нови Народни комесар за одбрану, Семјон Тимошенко, Борис Шапошников, и Григориј Кулик.

Иако су традиционални официрски чинови враћени 1935, генералски чинови у Црвеној армији нису уведени до 1940. Нови систем чинова је био збуњујући, јер је имао и чин маршала и генерала армије, али су му недостајали бригадир, и генерал; позицију између генерал-потпуковника и генерала армије је држао генерал-пуковник. Овакав распоред сугерише да се генерал армије може сматрати еквивалентом фелдмаршала и генерала армије у САД, што оставља чин маршала у највећој мери као почасни чин.

Током Другог светског рата, Тимошенко и Буђони су разрешени дужности, а Кулик је деградиран због неспособности, а чин маршала Совјетског Савеза је додељен већем броју војних команданата због њихових заслуга. Међу њима су били Георгиј Жуков, Иван Коњев и Константин Рокосовски. 1943, и сам Стаљин је постао маршал Совјетског Савеза, а 1945. му се придружио шеф полиције, Лаврентиј Берија. Овим "политичким" маршалима се 1947. придружио Николај Булгањин.

Два маршала су убијена у послератним чисткама: Кулик 1950. и Берија 1953, након Стаљинове смрти. Након тога је овај чин додељиван само професионалним војницима, уз изузетак Леонида Брежњева, који је сам себе поставио за маршала 1976. Последњи маршал Совјетског Савеза је био Дмитриј Јазов, постављен 1990, који је затворен након неуспелог пуча против Михаила Горбачова 1991. Маршал Сергеј Ахромејев је извршио самоубиство 1991, током распада Совјетског Савеза.

Чин је укинут распадом Совјетског Савеза, децембра 1991. Наследио га је чин маршала Руске Федерације, који је имала само једна особа, маршал Игор Сергејев, који је био руски министар одбране од 1997. до 2001, а сада је саветник за безбедност руског председника, Владимира Путина.

Маршали спадају у три генерацијске групе.

Они који су стекли репутацију током Руског грађанског рата. У ове спадају они који су пали у чисткама 1937. - 1938, (Бљухер, Тухачевски и Јегоров), и они који су имали високе командне дужности у раним данима Другог светског рата (Буђони, Кулик, Шапошников, Тимошенко и Ворошилов). Сви они, изузев Шапошникова, су проглашени неспособнима, и смењени.
Они који су стекли репутацију током Другог светског рата, и командовали у каснијем периоду рата. Међу њима су Жуков, Василевски, Коњев, Рокосовски, Малиновски, Толбухин и Чујков.
Они који су имали високе коменанде дужности током ере Хладног рата. Сви они су били официри током Другог светског рата, али су на високим позицијама били у Варшавском пакту или као совјетски министри одбране. Међу њима су Гречко, Јакубовски, Устинов, Куликов, Огарков, Ахромејев и Јазов.

Сви послератни маршали су били официри током Другог светског рата, изузев Брежњева, који је био војни комесар. Чак је и Јазов, који је имао 20 година када се рат завршио, био командир вода. Међутим, за разлику од високих официра америчке војске у хладноратовској ери, ниједан совјетски маршал није имао борбеног искуства после 1945. Истрајност ветерана из Другог светског рата у совјетском војном руководству је ибо један од фактора опадања совјетског војног капацитета у касном совјетском периоду.

[уреди] Списак маршала Совјетског Савеза

Маршал Рокосовски (на црном коњу) и маршал Жуков (на белом коњу), током параде победе у Москви, 1945.

Климент Ворошилов (1881. - 1969.), постављен новембра 1935.
Михаил Тухачевски (1893. - 1937.), постављен новембра 1935.
Александр Јегоров (1883. - 1939.), постављен новембра 1935.
Семјон Буђони (1883. - 1973.), постављен новембра 1935.
Василиј Бљухер (1890. - 1938.), постављен новембра 1935.
Семјон Тимошенко (1895. - 1970.), постављен маја 1940.
Григориј Кулик (1890. - 1950.), постављен маја 1940.
Борис Шапошников (1882. - 1945.), постављен маја 1940.
Георгиј Жуков (1896. - 1974.), постављен јануара 1943.
Александр Василевски (1895. - 1977.), постављен фебруара 1943.
Јосиф Стаљин (1879. - 1953.), постављен марта 1943.
Иван Коњев (1897. - 1973.), постављен фебруара 1944.
Леонид Говоров (1897. - 1955.), постављен јуна 1944.
Константин Рокосовски (1896. - 1968.), постављен јуна 1944. (био је такође маршал Пољске од 1949.)
Родион Малиновски (1898. - 1967.), постављен септембра 1944.
Федор Толбухин (1894. - 1949.), постављен септембра 1944.
Кирил Мерецков (1897. - 1968.), постављен октобра 1944.
Лаврентиј Берија (1899. - 1953.), постављен јула 1945.
Василиј Соколовски (1897. - 1968.), постављен јула 1946.
Николај Булгањин (1895. - 1975.), постављен новембра 1947.
Иван Баграмијан (1897. - 1982.), постављен марта 1955.
Сергеј Бирјузов (1904. - 1964.), постављен марта 1955.
Андреј Гречко (1903. - 1976.), постављен марта 1955.
Андреј Јеременко (1892. - 1970.), постављен марта 1955.
Кирил Москаленко (1902. - 1985.), постављен марта 1955.
Василиј Чујков (1900. - 1982.), постављен марта 1955.
Матвеј Захаров (1898. - 1972.), постављен маја 1959.
Филип Голиков (1900. - 1980.), постављен маја 1961.
Николај Иванович Крилов (1903. - 1972.), постављен маја 1962.
Иван Јакубовски (1912. - 1976.), постављен априла 1967.
Павел Батитски (1910. - 1984.), постављен априла 1968.
Петр Кошевој (1904. - 1976.), постављен априла 1968.
Леонид Брежњев (1906. - 1982.), постављен маја 1976.
Дмитриј Устинов (1908. - 1984.), постављен јула 1976.
Виктор Куликов (рођен 1921.), постављен јануара 1977.
Николај Огарков (1917. - 1994.), постављен јануара 1977.
Сергеј Соколов (рођен 1911.), постављен фебруара 1978.
Сергеј Ахромејев (1923. - 1991.), постављен марта 1983.
Семјон Куркоткин (1917. - 1990.), постављен марта 1983.
Василиј Петров (рођен 1917.), постављен марта 1983.
Дмитриј Јазов (рођен 1924.), постављен априла 1990.