Инсулин

Из пројекта Википедија

Инсулин је полипептидни хормон који регулише метаболизам угљених хидрата, па се користи за лечење шећерне болести (хормон тзв. Лангерхансових ћелија у гуштерачи). Проналазачи инсулина су Канађани Фредерик Бантинг и Чарлс Бест. У новије време служи и за лечење нервних болести (изазивањем хипогликемичног шока).

Хормон инсулин обезбеђује раст и обнављање ћелија и усмерава енергију метаболичким путевима целог организма.

Настаје у нарочитим ћелијама (ћелије бета), у острвцима хормонски активних ћелија (Лангерхансова острвца), којих у гуштерачи има 1,5 милион. Све бета ћелије тешке су само 2 грама, што је у односу на више од 75.000 грама просечне човекове тежине, заиста незнатна количина.

Излучивање инсулина подстиче гликоза, а инсулин смањује садржај гликозе у крви (крвни шећер), уколико је то потребно. Гликоза помоћу инсулина прелази у ћелије разних ткива и тамо сагорева или се складишти за касније потребе. Када је шећер у крви низак (за време оброка, а нарочито при гладовању), инсулин се готово не излучује. Инсулин нарочито подстиче гомилање енергетских залиха и спречава њихову разградњу. Као путоказ при излучивању инсулина, служи садржај гликозе, која је иначе централни енергетски метаболит. Како висок шећер у крви подстиче излучивање инсулина, у крви га има више након сваког оброка мешовите хране са угљеним хидратима. Инсулин делује не само на гликозу, већ и на друге хранљиве материје (беланчевине, масти) које храна садржи. Шећер у крви прецизно указује на потребу организма за енергијом. Када хране има довољно, довољно има и гликозе у крви и излучивање инсулина је непрестано повећано. Уз његову помоћ, вишак енергије, који стиже са храном, таложи се у ткивима (гликоза у скробу, у јетри и мишићима, беланчевине у мишићном и масном ткиву). При попуњеним скробним и беланчевинским резервама, свака хранљива материја се, без обзира на извор, преради и дефинитивно ускладишти.

Ако хране нема довољно, шећер у крви опадне. Претерани пад шећера може да поремети рад мозга (тада гликоза мора стално да стиже из енергетских залиха), зато је одржавање минималног нивоа шећера у крви од животног значаја. Између оброка, гликоза се обнавља из јетреног скроба, а у току гладовања прерађује се из мишићних беланчевина и масти из масног ткива. Низак шећер у крви не подстиче излучивање инсулина, а мала количина инсулина, затим, омогућава разграђивање залиха. Међутим, никада не наступа претерано разграђивање, чији би метаболити могли да шкоде организму. При гладовању се телесна тежина због трошења залиха смањује, човек, дакле, мршави.

Одржавање равнотеже између инсулина и гликозе је веома прецизно. Само несметано функционисање те повратне везе обезбеђује одржавање енергетске равнотеже и правилну исхрањеност организма.