Египатска уметност
Из пројекта Википедија
Са развитком земљорадње и сточарства, тј припитомљавањем биљака и животиња човек односи победу над природом. Међутим у долинама великих река, „неолитска револуција“ је доживела велики успех и дозволила је локалном становништву да се умножи више него што је дозвољавала постојећа количина хране. Решење је међуплеменски рат или уједињавање у већа и напреднија друштва – настају прва утврђења, прве цивилизације. Проналаском писма почиње историја. Стари Египат настаје у долини реке Нил. Била је развијена земљорадња. Робовласничко друштво са фараоном на челу (син бога Ра, представљао божанство, главну карактеристику египатске цивилизације и одређивао развој египатске уметности). Под Нармером (Менес), који је био владар Горњег Египта, уједињује се Горњи и Доњи Египат и настаје Старо Царство.
Египатска уметност је била култног карактера. Везана је за храмове и гробнице и њихову унутрашњост - није намењна просторима човековог живљења. Уметничка дела су потпуно изолована од маса - улази у гробнице су пажљиво скривани.
Нема праве народне уметности. Она је везана за провинције и напредује споро, напорно пратећи општи развој.
Нармерова палета представља можда прво уметничко дело у историји, у смислу да није настало у магијске сврхе, већ да говори о конкретном догађају и конкретној особи. Са предње стране палете је приказан краљ Нармер како убија непријатеља (вероватно краља Доњег Египта) под покровитељством бога сунца Хоруса, представљеног у виду сокола. Са друге стране су две животиње испреплетених дугих вратова, које вероватно представљају уједињење Горњег и Доњег Египта. Нармерова палета нема наративну амбицију, већ језиком визуелних симбола слави значајан догађај
Старо царство (3000 – 2105 године п.н.е.), крај царства збацивањем VI династије
Средње царство (2050 – 1778 године п.н.е.), XI – XII династија
Ново царство (1500 – 1166 или 1570 - 1085 године п.н.е.) XVIII – XX династија
Египћани су веровали у култ мртвих, то их је повезивало са неолитском прошлошћу, али мрачни страх од духова мртвих није постојао, избрисана је граница између живота и смрти. Египћанин је опремао своју гробницу као неку врсту реплике у сенци своје свакодневне околине, да би његов дух, његов Ка могао да ужива у њој и гледао је да за свој Ка обезбеди мумифицирано тело или статуу. Египћани су себи градили гробнице (мастабе, пирамиде), домаћинство за њихов Ка. Оне су биле грађене да вечно трају и наше познавање египатске цивилизације почива само на гробницама и њиховом садржају. Религија диктира монументалност, униформност, фронталност и укоченост у уметности, међутим египатска уметност се колеба између конзерватизма и новаторства, али никад није статична. Осим архитектонских остварења египатску уметност чине:
- портретне статуе
- бисте
- слике
- рељефи
[уреди] Портретна скулптура
Ради се за случај да мумија пропадне. Својства: смирен став и код седеће и код стојеће фигуре. Понекад избачена нога, она не показује кретање, већ повећава статичност. Уздржаност, укоченост – репрезентативност, монументалност. Наглашена је оса симетрије. Вајало се помоћу пројекција па су фигуре «сапете» и представљене су чеоно. Задња страна скулптуре је везана за зид – позађе, те фигуре никад нису слободне. Вероватно су све египатске статуе биле бојене, али је боја на већини током векова нестала. Очувана је на двојној статуи принца Рахотепа и његове жене, која показује колио је боја давала утиск животности. Утисак је појачан кварцом који се стављао на место очију.
[уреди] Рељеф и сликарство
Имају исте побуде као и скулптура – мотиви везани за живот, илуструју живот умрлог. Сагледава се и пут умрлог ка «оном свету». Рељеф је плитак и ближи сликарству него вајарству. Постоје две врсте:
- ниски барељеф (благо испупчени облици)
- упуштен рељеф (урезан)
Рељеф је близак гравури, нема светлости и сенке, (плитак је), често је бојен истим бојама као у сликарству. Мушка тела су тамнија од женских. Бојење је континуирано и униформно, без нијанси. У сликарству нема треће димензије.
Египатским уметницима није био циљ да створе илузију стварности, већ да што јасније пренесу поруку. Не постоји једнинство простора и времена, тако да се исти лик може појавити на више места. У египатској уметности важи закон фронталитета, ортогонално представљање и углови се мењају за 90 или 180 степени. Облици се виде под правим углом. Не познају перспективу. Глава је приказана у профилу, око је фронтално, ноге су у профилу, стопала су размакнута и оба виђена са стране палца. Посредним путем су дочаравали дубину простора. Познавали су само управан начин представљања. Постоји принцип суперпонирања за дубину простора - личности нацртане најниже су најближе, а сваки виши ред је даљи. Користе изокефалиј – главе личности истог ранга су у истој величини (хијерархијско димензионисање), робови су најмањи, а владари највећи. Такав аксијални метод, који омогућава најшири поглед на тело, тежи да пружи што јаснији и једноставнији утисак. То је израз одрећеног односа према посматрачу - обраћа му се директно и захтева поштовање.
