Дијалог

Из пројекта Википедија

Дијалог (од старог Грчког "Dialogos" што значи разговор) представља вођење писменог или усменог разговора и против разговора између две или више особа. Његова супротност је монолог, разговор једне особе са или против себе самог (пре свега код драме).

[уреди] Историја

Свесна употреба дијалога почиње код Софиста, који им служи за сазнавање, или расправљање проблема у смислу класичне Дијалектике (Тезе и Антитезе). Литерално се може наћи у Сократовим дијалозима које је објавио Платон, један од првих врхунаца дијалектике. У хуманизму дијалог доживљава свој развитак тек код Еразма Ротердамског и код Урлиха од Хутена

[уреди] Литература

Као литерално средство о карактерисању једне фигуре и код развијања радње, дијалог одређује драму, у лирици налази употребу код форме препричавања, као код баладе.

Једна посебна форма епике је дијалог у роману који се код Дидерота, Виланда, или код Фонтане састоји искључиво из разговора. Као литерална врста, дијалог је један текст са улогама подељен на више говорника. Код Платона је то као форма филозофске дискусије, Дискусија са намером дубоког увида у једно питање доспети, упутити. У дијалогу се сусрећу различити погледи један за другим. Учесници покушавају своје намере другима да нанесу, с тим што би дошли до увида који је једној појединачној особи ускраћен.

Као текст форма служи дијалог нарочито једном живахном приказивању, може ли једна тема боље него један јединствени текст од различитих страна разјаснити и у датом моменту служити, да лично мишљење аутора сакрије, можда код личне заштите и код избегавања цензуре, (тако код Давида Хуме у његовом дијалогу "о природној религији") или из принципијелног неповерења против јединствене форме писаних текстова. (тако, по неким интерпрететима, Платон)