Глигорије Возаровић

Из пројекта Википедија

Глигорије - Глиша Возаровић (Лежимир, Срем 1. август(јк)/12. август 1790. - Београд 10. јануар(јк)/22. јануар 1848.) био је први српски књижар и издавач.

Глигорије Возаровић

Књиговезачки занат изучио је у Бечу и 1827. дошао у Србију. Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига (четири тома 1833, до 1836. још пет томова и последњи 10. том 1845.). Отворио је прву књижару у Београду за време владавине кнеза Милоша Обреновића. У његовој књижари је 1832. основана Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је ти уствари претеча Библиотеке града Београда). У периоду 1833-1844. био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара.

Издавао је алманах „Голубицу с цветом књижества србског“ (1839-1844) који је уређивао Милош Светић (Јован Хаџић). За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“^[1], а Јован Скерлић да је „најбољи српски алманах тог времена“^[2].

Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту 1847. поставио дрвени крст на месту једног старог дрвеног крста који је већ био пропао. Тај крст је добио назив као и цео тај крај „Возаров крст“. Дрвени Возаров крст је обнављан више пута (1895. и 1923.). Касније је на том месту друштво „Свети Сава“ подигло камени крст црвене боје 1933. који и сада постоји, тај део Београда сада се по њему назива Црвени крст.

Глигорије Возаровић је умро 1848. године у Београду. Био је сахрањен у на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије. Споменик му је подигла супруга Сара са којом није имао деце. На споменику је писало: Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848 у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.

Приликом пресељења гробља његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.

Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда.

[уреди] Референце

1. ^ Стојан Новаковић: Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Београд 1900, стр. 49.
2. ^ Јован Скерлић: Историја нове српске књижевности (1914), Београд 1967, стр. 138.

[уреди] Литература

• Јован Пејчић: Заснови Глигорија Возаровића, 158 стр, изд. Дентал, Београд 1995, ISBN 86-82491-08-7
• Српска породична енциклопедија, том 6, стр. 23-24, изд. Политика и Народна књига, Београд 2006. ISBN 86-331-2735-0