Борча
Из пројекта Википедија
Координате: 44° 87′ С, 20° 45′ И
Борча приградско насеље удаљено 9 km од центра Београда. Налази се у банатском делу Београда, уз Зрењанински пут, на левој обали Дунава. Припада општини Палилула.
Борча има око 37.000 становника, од којих су 30.479 српске националности (према последњем попису). Очекује се да ће Борча ускоро са околним насељима постати нова општина под именом Дунавски венац.
До Борче иду аутобуси и 95, 96, 104 и ноћу 101. Познате знаменитости овог краја су црква Св. Николе, СЦ Борчанело, насеље под заштитом UNESCO-а Мокри Себеш. Занимљив је податак да је у Борчи постојала школа кад су у Београду гусле свирали.
Борчу сачињавају девет четврти: Стара Борча, Центар 1, Центар 2, Центар 3, Центар 4, Центар 5, Иргот, Зрењанински пут и Мокри Себеш.
Садржај |
[уреди] Историја
Људи из бронзаног и гвозденог доба оставили су трагове своје материјалне културе у околини Борче. Пронађене су медаље из III и IV века наше ере. Многе трагове живота покрио је песак који је вековима наношен на ово тло ветровима и рекама. Насеља Борча и Овча се у писаним историјским изворима идентификују већ почетком XVI века, али су морала постојати и у времену пре доласка Турака. Borcha односно Berche забележена је у ковинској жупанији 1375. и 1385. године, Barchi и Ovczi 1456. у сремској жупанији. Можда су баш то Борча и Овча.
У августу 1914. године угарске власти су похапсиле виђеније Борчане и послале их у казамате Арада, плашећи се да би им Борчани могли ометати ратна дејства против Србије. Борча је ослобођена негде између 7. и 9. новембра. За време Првог светског рата село је изгубило више од 130 житеља па је 1921. имало 1.397 становника. При попису становништва 1931. констатовано је да село има 1.724 становника.
Сталне поплаве загорчавале су живот људима у панчевачком риту. Једна од највећих догодила се 1924. године. Борчани су се коначно ослободили поплава тек 1933. године, кад је француско друштво „Батињол“ изградило чврсти насип око Панчевачког рита, после четворогодишњег напора. Упоредо са изградњом насипа грађени су и пут и пруга Београд - Панчево, а пред рат делимично је изграђен и пут Борча - Панчевачки мост. За време Другог светског рата на Дунаву је постављена граница према Србији.
До 1949. године Борча је имала самосталну општину у саставу Панчевачког рита. Те године сва насеља у Панчевачком риту припојена су Београду као 9. реон града. Борча је поново постала самостална општина на основу одлуке Народног одбора града Београда од 30. маја 1952. године, кад су у Панчевачком риту формиране и три друге општине: Крњача, Овча и Падинска скела. После три године све општине су се ујединиле у једну под именом насеља Крњаче. Након десет година укинута је и општина Крњача и припојена је Палилули.
(Извор: Велимир Маринковић, „Борча - насеље и школа“, 1975.)
[уреди] Демографија
Почетком 1960-их популација Борче почиње масивно да расте. Према званичним подацима је Борча највеће предграђе Београда. Међутим, незванично се сматра да је Калуђерица већа. Према процени из 31. децембра 2005. године, Борча има 37.107 становника.
[уреди] Еволуција становништва
- 1727. - 39 домаћинства
- 1843. - 675
- 1859. - 124 домаћинства
- 1910. - 1.535
- 1921. - 1.396
- 1931. - 1.724
- 1953. - 3.387
- 1961. - 4.330
- 1971. - 9.372
- 1981. - 18.549
- 1991. - 26.044
- 2002. - 35.150
- 2005. - 37.107
[уреди] Етничка структура (2002.)
- Срби - 30.479 (86,71%)
- Роми - 1.296 (3,69%)
- Југословени - 474 (1,35%)
- Горанци - 464 (1,32%)
- Црногорци - 355 (1,01%)
- Муслимани - 271 (0,77%)
- Македонци - 240 (0,68%)
- Хрвати - 232 (0,66%)
[уреди] Борча Греда
Борча Греда је северно продужење Борче дуж улице Братства и јединства и Зрењанинског пута. Има основну школу и амбулунту. Борча Греда спада у делове Борче које најбрже расту на територији дуж Зрењанинског пута, која се брзо урбанизује.
