Арсеније III Црнојевић
Из пројекта Википедија
Арсеније III Црнојевић (око 1633, Црна Гора —27/10 1706, Беч), пећки патријарх 1674—1690, архиепископ и патријарх аустријских Срба 1690—1706.
Као патријарх путовао је 1683 у Јерусалим. За вријеме аустријско-турскoг рата 1683 до 1699 продрла је аустријска војска у јужне српске крајеве, те је Црнојевић, у октобру 1689, непосредно пред долазак Аустријанаца, морао да се клони испред турског огорчења из Пећи у Никшић и одатле на Цетиње, али га аустријски командант Пиколомини (Piccolomini), освојивши Приштину, Скопље, Призрен и Пећ, позове крајем октобра, да се врати у Пећ и да се са својим сународницима ангажује за борбу против Турака. Црнојевић послуша Пиколоминија и дође у Пећ, а потом у Призрен, гдје се састане са њим. Пристајање Црнојевића уз Аустријанце појачало је ревност Срба, који су и дотле помагали хришћанску војну акцију. Послије Пиколоминијеве смрти (9/11 1689, од куге), обрне се ратна срећа у корист Турака (почетком 1690), те се аустријска војска повуче на лијеву обалу Дунава и Саве. С војском се доселио у Угарску и Црнојевић, а с њиме и многе српске породице, које су се бојале освете Турака ради помагања хришћана у борби против Турске. У Угарској је цар Леополд признао Црнојевића за старијешину свих православних Срба, који су се налазили у његовој држави. Пуних 11 година није Црнојевић имао у Угарској сталног сједишта, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу, уређујући српску цркву. 8/10 1701 наложио му је цар, да мора становати у Сентандреји.
Црнојевић је спровео реорганизацију православне цркве у Угарској, Хрватској и Славонији, која је као саставни дио пећке патријаршије била организована у тим крајевима и за вријеме Турака, оснивао је нове епископије, постављао је епископе и сређивао у српској цркви каотичко стање, ратом проузроковано, долазећи често у сукоб с католичким клером, који је ометао његов рад и пропагирао унију. У вријеме Ракоцијева устанка (1703— 1711) Црнојевић је са Србима устрајао уз цара и послао је у Беч проглас, од 9/8 1704, којим је Ракоци позвао Србе, да му се придруже. Вјерност и услуге Црнојевића и његових Срба наградио је цар, поклањајући патријарху спахилуке Сирач и Даљ (у замјену за Сечуј) и дајући Србима нове патенте и привилегије, који су већим дијелом остали на папиру. Црнојевић је умро у Бечу, одакле је пренесен у Сријем и сахрањен у манастиру Крушедолу.
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија (1927 г.)
