Теорија релативитета

Из пројекта Википедија

Теорија релативитета у физици је проблем, који се бави анализом физичких закона и мјерења чији се резултати мјењају у зависности од кретања и положаја посматрача истих. Стога, у теорији релативитета се анализирају и интерпретирају мјерења обављена од стране више посматрача који су у релативном кретању у односу један на другог. У класичној физици је било општеприхваћено да ће посматрачи било гдје у космосу, било да су у покрету или статични, добити исте резултате мјерења простора и временских интервала.

Данас у физици постоје двије теорије релативитета, једна се зове посебна (специјална) теорија, а друга општа теорија релативитета. Алберт Ајнштајн је представио посебну теорију 1905. године, а општу 1916. године. Док се посебна теорија релативитета првасходно бави електричним и магнетним феноменима и њиховом пропагацијом у простору и времену, општа теорија је развијена с циљем да да одговоре на феномен гравитације. Обе теорије се концентришу на нова схватања простора и времена, схватања која се дубоко разликују од оних која су корисна (или се користе) у свакодневном животу. Данашње релативистичко схватање простора и времена је саставни и нераздвојни чиниоц било које савремене интерпретације физичких феномена, почев од самог атома па све до космоса као свеобухватне цјелине.