Сухој Су-25

Из пројекта Википедија

Су-25

Опис
Намена	фронтовски бомбардер
Посада	један члан
Први лет	1975.
Почетак производње	1981.
Произвођач	Биро Сухого, Русија
Димензије
Дужина	15.36 m
Распон крила	14.36 m
Висина	4.8 m
Површина крила	33.7 m²
Маса
Празан	9 500 kg
Нормална полетна	14 600 kg
Макс. тежина наоружања	4 340 kg
Погон
Мотори	2 ТРД Р-195
Потисак	2 × 43.28 kN
Перформансе
Макс. брзина	984 (975 у ниском лету) km/h
Тактички радијус кретања	1250 (750 у ниском лету) km
Долет	1 850 km
Плафон лета	10 000 m
Успон	- m/min

Сухој Су-25 (НАТО назив "Froogfoot") је авион за блиску подршку на бојишту и борбу против тенкова. Конструисан у некадашњем Совјетском Савезу авион се и данас налази у употреби у ратним ваздухопловствима Русије, чланица Заједнице независних држава и многих других страних земаља.

[уреди] Наоружање

Топ ГШх-30-2 калибра 30 mm са 250 граната, 11 подвесних тачака на трупу и крилима укупне носивости 4400 kg.

[уреди] Развој

Авион Су-25 који је пројектовао Сухој настао је као резултат истраживања спроведеног касних шездесетих година двадесетог века које је требало да утврди спецификације новог јуришног авиона који је требало да обавља улогу Штурмовика (овај назив који је добио чувени авион Иљушин Ил-2 за време Другог светског рата постаће синоним за све руске јуришне авионе). Су-25 је тешко наоружан са Грјазев-Шипунов ГШ-30-2 топом калибра 30 мм и за различитим пројектилима ваздух-земља: у јуришној улози може понети преко 4000 кг борбеног терета. Представља еквивалент америчком јуришном авиону А-10 Тандерболт 2 (мада би се пре могао употребити са Нортропом YA-9 који је изгубио на конкурсу америчке авијације за избор новог јуришног авиона). Исте спецификације довеле су до разовја јуришне варијанте руског ловца Миг-23 која има ознаку Миг-27 али између ова два авиона нема никакве сличности.

Први прототип Сухоја Су-25 под ознаком Т-8-1 полетео је 22. фебруара 1975. године. Проблеми у развоју одложили су његово увођење у оперативну употребу све до априла 1981. године.

Авион је у великом броју учествовао у сукобу између Совјетске армије и муџахедина у Афганистану 1980. године. Након што је америчка обавештајна служба ЦИА снабдела муџахедине преносивим против-авионским ракетама "Стингер" са инфра-црвеним навођењем број губитака овог ваздухоплова је порастао. Због тога је развијена нова тактика напада на земаљске циљеве. Су-25 је увек нападао у тандему. Један авион би летео на већој висини испуштајући инфра-црвене мамце како би на себе привукао Стингере док је други авион у бришућем лету нападао циљеве на земљи.

Морнаричка верзија Су-25УТГ

Направљено је и неколико двоседа за обуку са ознаком Су-25УБ као и неколико авиона Су-25УТГ са ојачаном конструкцијом и куком који су служили за обуку пилота у слетању на носаче авиона. Први Су-25УТГ полетео је у Септембру 1988. године и укупно је произведено десетак авиона. Половина од овог броја још увек се налази у оперативној употреби на једином руском носачу авиона Адмиралу Кузњецову. Руска морнарица наручила је још десет Су-25УБП сличних Су-25УТГ али са увлачивом сондом за претакање горива у ваздуху.

Напредније варијанте овог авиона Су-25Т (алтернативна ознака Су-34) и Су-25ТМ (Су-39) опремљене су побољшаним навигационо-нападачким системом, повећана је њихова отпорност на ватру са земље и оспособљени су да носе нове генерације вођених пројектила ваздух-земља.

Сухој Су-25 се више не производи али се још увек налази у наоружању ратних ваздухопловстава Афганистана, Анголе, Аразбејџана, Белорусије, Бугарске, Чешке Републике, Етиопије, Грузије, Ирана, Ирака, Казахстана, Републике Македоније, Северне Кореје, Перуа, Русије, Словачке и Украјине. До пре извесног времена два авиона налазила су се и у наоружању ратног ваздухопловства Обале Слоноваче али су их француске снаге уништиле зато што су представљали претњу за мировну операцију у овој земљи.