Медо Пуцић

Из пројекта Википедија

Медо Пуцић (1821-1882), књижевник, научник и политичар, дубровачки песник српског националног опредељења

Грб Пуцића из Дубровника

Рођен је 12.марта 1821. у Дубровнику, од оца Марка и мајке Мандалијене Бундицере, у једној од последњих племићких породица. Аустријско племство је доделио цар Леополд, Матији Пуцићу и његовим потомцима, и то грофовски наслов са придевом "загорски", 1688. године. У домаћој литератури некада се помиње титула кнез, а некада гроф, уз његово име.

Права је завршио у Бечу. Био је коморник на дворовима у луци Парми, неко време провео у Загребу. Често је путовао по многим земљама Европе. Као ученик Јана Колара био присталица словенских идеја.

Био је васпитач младог кнеза Милана Обреновића у Београду, у периоду 1868-1874.

Владимир Ћоровић га помиње у својој "Историји српског народа" и каже да је био "човек честит и добронамеран али прилично комотан".

Поезију је почео писати 1840. године. Први стихови су му били лирски и романтичарски, затим се његов стил све више приближавао народном.

Његова најзначајнија дела су:

"Словјанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках", 1844.
"Талијанке", 1849. (елегије)
"Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. I, Београд 1858.
"Споменици српски од године 1395. до 1423.", књ. II, Београд 1862.
"Пјесме", 1862. и 1879.
"Карађурђевка" 1864.

Његове две песме су ушле у познату "Антологију српског песништва" (приредио Миодраг Павловић), то су песме Море и Живот.

Запазио је таленат младог сликара Влаха Буковца и саветовао га да пође у Паризу на даље школовање.

Своје стихове је писао и на италијанском језику и бавио се превођењем на италијански, нпр. превео је делове Гундулићевог "Османа". За дела на италијанском користио је потпис Orsatto Pozza.

Последњих 10 година живота је провео у Дубровнику бавећи се поезијом, историјским студијама и публицистиком. У Дубровнику поред морске обале постоји шеталиште Меда и Ника Пуцића.

Умро је 30.јуна 1882. у Дубровнику.