Константин Јовановић

Из пројекта Википедија

Kонстантин Јовановић један је од највећих српских архитеката с краја 19. и почетка 20. века. Рођен је 13. јануара 1849. године у Бечу. Био је најстарији син првог српског литографа Анастаса Јовановића (1817-1899).

Градитељска делатност Константина Јовановића у Београду почела је средином осамдесетих година XIX века, а окончана је током двадесетих година прошлог века. Свој неизбрисив траг Јовановић је оставио остварењима у духу академске архитектуре под утицајем једног од највећих немачких архитеката и теоретичара архитектуре средине XIX века, Готфрида Земпера.

Године 1885. Константин Јовановић изводи своје прве грађевине у Београду - кућу адвоката Марка Стојановића у Кнез Михаиловој 53-55, и кућу Драгомира Радуловића у улици Вука Караџића бр. 12.

Најзначајнији пројекат Јовановићев је зграда Народне банке Србије, у улици Краља Петра бр. 12, грађена у две етапе. Ова зграда била је и остала најрепрезентативнији објекат неоренесанске архитектуре у Србији, пројектована по узору на италијанске палате ренесансе.

Међу осталим значајним Јовановићевим објектима у Београду су зграда Николе Спасића у Кнез Михаиловој улици 33, кућа Марка Стојановића у Париској 15 и тако даље.

Такође, Јовановић је извео пројекте за храм Светог Саве на Врачару, зграду Парламента Србије и зграду ондашње Српске краљевске академије, који никада нису реализовани.

Градио је доста у Бечу, али се о томе ништа не зна. Умро је у Цириху 25. новембра 1923. године.