Алберт Абрахам Мајкелсон

Из пројекта Википедија

Алберт Абрахам Мајкелсон (19. децембар 1852.-9. мај 1931.) је био амерички физичар рођен у Пољској. Познат је по свом раду на мерењу брзине светлости и посебно по Мајкелсон-Морлијевом експерименту, којим је побијена хипотеза о етру. Добитник је Нобелове награде за физику 1907. Био је први Американац, који је добио Нобелову награду за физику.

[уреди] Живот

Рођен је у пруском делу подељене Пољске, као син јеврејског трговца. Са родитељима је емигрирао у Америку 1855, кад је имао само две године. Живели су у Калифорнији и Невади. Добија 1869. председничку стипендију за студијe на америчкој војнопоморској академији. Истицао се у оптици, термодинамици и климатологији. Након дипломирања 1873. и две године службе на мору вратио се на Академију, где је био инструктор за физику и хемију до 1879. Од 1880. до 1882. боравио је на последипломским студијама у Берлину код Хермана Хелмхолца, па онда у Паризу.

Био је фасциниран природним наукама, а посебно проблемом мерења брзине светлости. Прве експерименте са мерењима брзине светлости изводи 1877. Прихватио је позицију професора физике 1883. у Школи примењених наука у Кливленду у Охају.

[уреди] Епохални Мајкелсон-Морлијев експеримент

Ту је радио на развоју и унапређењу интерферометра. Мајкелсон и Едвард Морли су 1887. извели чувени Мајкелсон-Морлијев експеримент, којим се показало да не постоји етар. Дотад се претпостављало да светлост и електромагнетни таласи путују у замишљеном медију етру, као што звук путује ваздухом. Они су замислили да измере брзину кретања Земље у односу на етар. Због тога светлост упућују у два различита смера, сматрајући да ће интерферометром открити разлику брзина по аналогији са звуком, где се звук различито простире ако се креће у истом смеру и вертикално на смер релативног кретања извора или пријемника у односу на медијум који га преноси.

Међутим резултат експеримента је био да нема разлике у брзини светлости, односно то је значило да нема етра. Експеримент је потпуно објашњен тек 1905. помоћу Ајнштајнове специјалне теорије релативности, где је претпостављено да брзина светлости не зависи од референтног система из којег је посматрамо (Ајнштајнов постулат о константности брзине светлости).

Мајкелсон-Морлијев експеримент је, заправо, једини експеримент на који се Ајнштајн позива у уводу свога чувеног рада из 1905 (О електродинамици тела у покрету), поред разматрања познатог примера реципрочне интеракције једног магнета и једног проводника, након чега одмах прелази на увођење своја два постулата специјалне релалативности, следећим речима:

“Примери овакве врсте, заједно са неуспешним покушајима да се открије било какво кретање Земље у односу на “светлосни медијум” сугеришу нам да феномени електродинамике једнако као и механике не поседују никаква својства која би одговарала идеји апсолутног мировања. Они нам сугеришу радије да, као што је већ доказано до апроксимација првога реда, исти закони електродинамике и оптике треба да буду важећи за све референтне системе за које важе и закони механике. Овај ћемо закључак издићи (у сврху чега ће касније бити називан “Принцип релативности”) до статуса постулата, и такође ћемо увести још један постулат, који је само привидно непомирљив са претходним, а који гласи, да се светлост увек простире у празном простору коначном брзином (c) која је независна од стања кретања емитујућег тела.”

[уреди] Нобелова награда и каснији рад

Каснији ради на астрономским интерферометрима и мерењима дијаметара звезда. Постао је 1889. професор на Кларк универзитету у Ворчестеру, а 1892. постаје први шеф физичког одела Универзитета Чикаго. Постао је 1907. први Американац, који је добио Нобелову награду за физику "за оптичке прецизне инструменте и спектроскопска и метролошка истраживања, која је изводио уз њихову помоћ". Тачније добио је Нобелову награду за мерење брзине светлости. Умро је у Пасадени у Калифорнији.