Свети Александар Невски
Из пројекта Википедија
АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ, свети, благоверни, велики кнез;
Садржај |
[уреди] Житије
Син великог кнеза Јарослава Всеволодовича, рођен 30. маја 1220. Младост провео у Новгороду; власт над Новгородском кнежевином задобио 1228. Када је 1237. Папа Григорије IX организовао крсташки поход да би покорио руске земље, кнез Александар устао је у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао 15. јула 1240. величанствену победу, по којој је и добио надимак "Невски". Успешно се супротставио и литавско-немачкој најезди: у ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а маченосци продрли до Новгородске области, Александар Невски похитао је са војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао славну победу 5. априла 1242. на Чудском језеру. Након овога, дефинитивно разбивши литавску најезду, са славом се вратио у Новгород, али, сазнавши за смрт свога оца (1246), похитао је у Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Хан Батиј известио га је да, уколико жели да сачува власт, мора да дође у монголски табор и поклони му се. Бојећи се нових несрећа по свој народ, Александар пристаје да дође у ханов табор, али иступа као исповедник хришћанске вере, одричући се од поклоњења твари. Кнез одлази и у Татарску земљу, где од великог хана добија власт над читавом јужном Русијом и Кијевом (1249). У то тоба Александар привлачи пажњу папе Инокентија IV, који му шаље двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би примио латинску веру, али њихови предлози бивају одбачени. Од 1252. носи титулу великог кнеза. Упокојио се 14. новембра 1263, примивши пре смрти монашки постриг под именом Алексије. Тело му је погребено 23. новембра у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Владимиру.
[уреди] Прослављење
Његове нетрулежне мошти, откривене 1380, свечано су пренете у Петроград 1724. по наредби Петра Великог, и налазе се у лаври Светог Александра Невског. Руска црква канонизовала га је у првом реду због хришћанских врлина и чудеса, од којих ћемо споменути следеће: у доба кнеза Димитрија Донског у цркви где је почивало Александрово тело једне ноћи саме од себе су се упалиле свеће, а два старца изашла су из олтара и пришла његовом гробу, говорећи: "Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци". Александар устаде из гроба и пође са њима. Ово чудо видео је црквењак и о њему известио црквене власти; свештеници су нетрулежне мошти кнежеве поставили у кивот, и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а благочестиви архимандрит Јефросин видео је како се свећа крај гроба Александровог сама запалила од небеског пламена. Спомен му се слави 23. новембра и 30. августа.
[уреди] литература
Словарь исторический о Святых, прославленных в Российской Церкви, и о некоторых подвижниках благочестия, местно чтимых. Москва, 1990; М. Булгаков, История Русской Церкви. Москва, 1996; М. В. Толстой, История Русской Церкви. Валаам, 1991.
