Рушење Ф-117 код Буђановаца
Из пројекта Википедија
| НАТО бомбардовање СРЈ 1999. |
| Хронологија |
|---|
|
Мотиви за напад |
| Историја Србије · Историја Црне Горе |
27. марта 1999. године, четвртог дана НАТО агресије на СРЈ, севнуле су ракете и шокирале Запад. Понос америчког ваздухопловства и најчуванија технолошка тајна РВ САД, оличена у "невидљивом" авиону Ф-117А Ноћни Соко (Night Hawk), нашао се срушен у блату сремског села Буђановци код Руме. На тај начин је чувана тајна "стелт" технологије, на којој монопол држи америчка фирма "Локид" (Lockheed), престала да постоји.
Нагорео, разбијен као бундева и огољен до коже, Ф-117А с ознакама AF 82 806 HO (база Холоман (Holloman), Њу Мексико) је открио своје тајне. Конструкција авиона је примарно метална, а црна боја потиче од танког слоја гумираног материјала налепљеног по целој оплати летелице; испод те црне одоре се налази веома фини позлачени слој, који представља везу између гуме и металне оплате, а уједно служи и као топлотни проводник. У конструкцији крила доминира саћаста испуна, а нападна ивица је испуњена пур-пеном.
Садржај |
[уреди] Обарање авиона
У недељу 28. марта 1999. године цео свет је узбудила вест како је оборен авион за који су Американци тврдили да га нико не може оборити, јер је невидљив, па зато и необорљив. Сви војни и разни новински коментатори чудили су се и покушавали да домисле како је то било могуће. Јер, тај авион је испитан и заиста од противника необорен у најмање три рата - агресији на Гренаду, на Панаму и у рату који је избио у рејону Кувајта и Ирака.
Пентагон дуго није хтео да потврди обарање. Тврдио је да је пао због техничке грешке. Тек 25. новембра 1999. потврдило се, коначно, на званичан начин и писмено од стране америчког ратног ваздухопловства. Било је то признање једног америчког пораза, не само војничког, него и технолошког.
У време бомбардовања, Југославија је имала модерне радаре. Пре свега америчке AN/TPS-70 и AN/TPS-63, као и британски C-600. У НАТО-у су то знали и било им је јасно да такви радари не откривају њихов "невидљиви" авион. Ти радари су чинили окосницу осматрања ваздушног осматрања над Југославијом. СРЈ је имала и радаре совјетског порекла. Разлика је што ови, које су пре деценију и по набавили на Западу, раде на центиметарским и дециметарским таласним дужинама, а ови знатно старији, презриво названи "метраши", јер раде на таласним дужинама од готово два метра, нису узимани у обзир. А баш су ти радари совјетског порекла P-12 и P-18 дошли главе тројици "невидљивих" ловаца и једном "невидљивом бомбардеру". Ови радари су и на великим одстојањима успешно откривали авионе са смањеним радарским одразом.
Није због тога чудо што је југословенска 126. бригада ваздушног осматрања и навођења, којом је командовао пуковник Милош Поповић, чији радари се налазе од Будве до Суботице, често откривала и пратила ловце Ф-117 А и бомбардере Б-2. А тај Б-2, који је бомбардовао кинеску амбасаду, има и савршенију "стелт" технологију, не плочасту, него заобљену. Када је почело његово конструисање математичари су већ могли да моделирају одбијање радарских таласа и од тих заобљених површина. Па ипак, радари P-12 i P-18 успевали су и да их откривају.
У саставу 126 бригаде "Војин" налазила се и јединица којом је командовао мајор Жељко Грујић у којој је тада била прослављена чета чији командир у рату је био ванредно унапређени капетан прве класе Миливој Касавица. Пилоти НАТО жалили су се на Интернету да им је "највише муке задаје јединица за рано откривање циљева у ваздуху, лоцирана у троуглу Београд - Нови Сад - Инђија" - названа у рату "Сремска лисица".
Радари "Војиноваца" морали су да раде непрекидно, како би на време открили и пратили циљеве у ваздуху, односно да би достављали податке ракеташима, ловачкој авијацији и свима којима је то нило потребно. Оног тренутка када се укључе, као снажан извор електро-магнетног зрачења, њихово постојање је откривено. Тачније речено, регистрован је њихов рад, али и не тачан положај. Тог тренутка почиње лов на њих и убрзо потом напад бомбама и ракетама.
НАТО је објавио да је уништио 180 радара, а у ствари ни један. Погађали су лажне положаје и вешто постављане мамце. Југословенска тактика, сада све чешће називана "Четири М" - мобилност, маневар, маскирање и морал, дала је одличне резултате. У примени мера заштите и маскирања противник је био надмудрен. Откривено је да НАТО ради шаблонски, а знало се и где су њихови аеродроми и места где после полетања сврставају своје формације. Знало се колико им треба времена да од полетања долете до циљаних положаја. "Преживели смо", каже капетан Касавица, "11 бомбардовања, свако са по 5 до 6 бомби или ракета. Иако смо били гађани ниједном нисмо били визуелно откривени. Бомбе су падале подаље од нас, они су знали рејон, али не тачно место где смо. Често смо се померали за неколико стотина метара. То је било могуће јер смо оборили све норме и америчке и енглеске па и наше предратне, у развијању и савијању радарске станице. То нам је помогло да будемо бржи у премештању него што се они организују за напад."
Све то није могао да зна пилот Кен Двили када је полетео на свом "невидљивом авиону" из базе Холоман у Њу Мексику. Када је 27. марта у 20 часова улетео у југословенски ваздушни простор пратиле су га електронске очи 126 бригаде "Војин", и то баш радаристи чете капетана Касавице. На радарском положају су били у смени водници прве класе Марко Чалић и Александар Секулић са заставником прве класе Миленком Тадићем. Повремено је у кабину радара P-12 улазио и капетан Касавица да помогне својим искуством у препознавању циљева. На сто километара западно приметили су танку, кратку црту. Препознали су да је то одраз од "невидљивог". Одмах су доставили податке ракетном дивизиону 250 ракетне бригаде пук. Мирослава Лазаревића, која је задужена за одбрану Београда града и околине. Да летилица долази из азимута 195 на висини око седам и по километара. Захват авиона од "војиноваца" прихватио је заставник Драган Матић и убрзо лансирао две вођене ракете руског типа "Њева" SAM2 или GDA. Блесак и детонација у ваздуху били су снажни. У 20 часова и 43 минута "Ноћни соко" Кена Двилија, понос НАТО-а, завршио је ударивши у блато код сремског села Буђановци.
[уреди] Захтеви Америчких власти
Америчке власти су у неколико наврата захтевале од југословенских органа да се у Сједињене државе врате сви делови и остаци ловца бомбардера Ф-117А.
Највећи део остатака "невидљивог" "стелт" авиона налази се у Музеју ваздухопловства надомак сурчинског аеродрома. По речима запослених у овој установи у њиховом власништву је 75 одсто некадашњег поноса америчког ратног ваздухопловства. Непознато је, међутим, колики је број делова, али и најмодерније електронске опреме завршио ван граница Србије.
Београдска штампа је спекулисала да су у поседу високософистицираних уређаја са овог авиона и Руси, али и Кинези који су још током рата добили ове делове. Званични Београд никад није потврдио, али ни демантовао да је омогућио Москви и Пекингу да дођу у посед делова Ф-117 А.
