Стари Срби

Из пројекта Википедија

У литератури која се бави пореклом Срба и српског националног имена, термином Стари Срби се обично означава народ под именом Срби, који је живео у Сарматији.

Мапа античког Кавказа, која показује положај Старих Срба (Serbi) и Алана (Alani) у Азијској Сарматији (Sarmatia Asiatica), поред ушћа реке Волге

Стари Срби се први пут помињу у првом веку после Христа (69. године) у књизи Плинија Цецилија Секундуса "Познавање природе" и то у латинизованом облику – Серби (Serbi).

Стари Срби су ту забележени као народ који живи у Азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога може претпоставити да су Стари Срби били сарматско (иранско) племе.

После Плинија, Старе Србе помињу Тацит, Птоломеј, Прокопије, Јорданес, Вибијус, Ајнхард.

Веза између Старих Срба и данашњих Срба није научно доказана, већ представља хипотезу. Претпоставља се да су се Стари Срби из Азијске Сарматије преселили у Средњу Европу (Полабље) у четвртом веку, заједно са Аланима. Историчари сматрају да су Стари Срби и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу (Према другом тумачењу и сами Стари Срби су били део Алана).

На основу ове теорије се претпоставља да су се Стари Срби у Полабљу помешали са словенским племенима и оставили им своје име. Из тога произилази, а на основу већ широко прихваћене реконструкције Сеобе Словена, да се део ових Словена, који је усвојио име Срби, доселио на Балкан у седмом веку, где се помешао са раније досељеним словенским племенима и романизованим потомцима балканских староседелаца.

Други део Срба, који се није доселио на Балкан, остао је да живи у Полабљу, а њихови потомци су данашњи Лужички Срби.

[уреди] Порекло Старих Срба

Сарматски коњаник

Пошто Старе Србе налазимо међу сарматским племенима на северном Кавказу, њихово порекло је вероватно повезано са пореклом Сармата. Пошто је данашњи осетски језик настао од некадашњег сарматског, порекло Сармата (а тиме и Старих Срба) се може утврдити на основу географског распореда иранских језика.

Осетски језик спада у источну групу иранских језика, у коју спадају још неки језици, као што су пуштунски, јагноби или језици Памира, који се говоре на подручју Авганистана, Таџикистана и Пакистана. То подручје је вероватно било и првобитна домовина Сармата.

Византијски цар, Константин VII Порфирогенит у својој књизи ("Book Of Ceremonies66") назива Хрвате и Србе "Krevatas" и "Sarban". Овај податак да су Срби називани именом "Сарбани" је битан због тога што у Авганистану постоји пуштунска племенска група са именом Сарбани, а то може значити да су ови пуштунски Сарбани у ствари преци сарматских Старих Срба.

Постоји стара пуштунска легенда која каже да је отац са именом Патан (Пуштун) имао четири сина: Сарбана, Батана, Гургушта и Карана (име овог последњег се можда може довести у везу са именом Хрвата). Ова легенда потврђује да су сарматски Стари Срби и Стари Хрвати могли бити потомци пуштунских племена.

[уреди] Литература

Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско Полуострво, Београд, Народна Књига, 1978.
Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд, Народна Књига, 1981.
Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992.
Реља Новаковић, Срби, Београд, 1993.
Реља Новаковић, Срби и њихови прадавни сродници, Београд, 2000.
Александар М. Петровић, Кратка археографија Срба, Нови Сад, 1994.
Живко Д. Петковић, Прве појаве српског имена, Београд, 1996.
Сава С. Вујић - Богдан М. Басарић, Северни Срби - (не)заборављени народ, Београд, 1998.
Лазо М. Костић, О српском имену, Србиње - Нови Сад, 2000.
Лазар Шебек, Стари Срби, Серби свеске 2, Издавач: Крим, Београд, Ложионичка 4.