Изговор и читање латинског језика

Из пројекта Википедија

Данас стоје на располагању многа сведочанства на основу којих се може одредити какав je антички изговор латинског језика зпараво био. О правилном изговору знака с било пред којим се он вокалом у латинском језику налазио, говори назив места Сиска који je настао од латинскога Siscia. То значи да су Словени још у 6. в. н. е. на терену чули класитаи изговор Сискиа, a не средњовековни Сисциа. Имена Викентије, Игњат, Игњатовић такође су задржала стари класични изговор групе ti (лат. Vincentius читај Винкентиус, лат. Ignatius читај Игнатиус. Познато је да je y књижевном језику, изговор двогласника остао непромењен све до у 5/6. в. н. е. и да je двогласницима ае, ое други део имао затворен изговор, ближи u него отвореноме е. Како у српском језику нема двогласника овога типа ти се латински двогласници могу најједноставније репродуковати са ај и ој.

Ово значи да с једне стране да би требало при читању античких књижевних дела састављених на латинском језику читати Cicero као Кикеро, Caesar као Кајсар, natio као натио, casus као касус. Та имена деклинирамо: Кајсар, Кикерон, Лукретије. У устаљеној пракси писања у бившем српско-хрватском подручју постојала су колебања како показују дублете типа Игњат— Игнац Кипар—Ципар (мада се ово грчко острво није звало Ципар ни код античких Римљана) и сл.