Васељенска патријаршија
Из пројекта Википедија
Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, благодарећи цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност.
Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У XI веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије , Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља.
У то време Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога Патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помесних аутокефалних Цркава, на крају XIX века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Цариграду, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора.
Седиште Васељенске Патријаршије је зграда св. Ђорђа грађена крајем XIX века.Смештена је у некада грчком кварту Цариграда Фанару опасана високим зидом и бодљикавом жицом.
