Бугарска православна црква
Из пројекта Википедија
Бугарска православна црква (бугарски: Българска православна църква) је аутокефална православна хришћанска црква, чија се јурисдикција протеже на територију Бугарске, као и на бугарске православне црквене општине у Северној и Јужној Америци, Аустралији и др. У њеном саставу налази се 11 епархија у отаџбини (Варненско-Преславска, Великотрновска, Видинска, Врачанска, Доростолско-Червенска, Ловчанска, Неврокопска, Пловдивска, Сливенска, Софијска и Старозагорска) и три епархије у расејању (Њујоршка, Акронска и Детроитска), две парохије у Мађарској, две у Румунији и једна у Аустрији, црквено намесништво у Турској (Истамбул) и подворје БПЦ у Русији (Москва); има око 6 милиона верника, 2000 свештенослужитеља, 3200 храмова и 500 капела, 123 манастира и скита, 400 монаха и монахиња и две духовне школе (подаци с краја 80-их година). На територији садашње Бугарске и суседних области ширење хришћанства започело је веома рано.
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Стицање аутокефалије
По предању, у данашњој Варни постојала је епископска катедра на чијем се челу налазио ученик Св. апостола Павла Амплије; црквени историчар Јевсевије наводи да су још у II веку деловале епископске катедре у Дебелту и Анхијалу. Крајем IV и почетком V века, хришћанство се у овим крајевима ширило заслугом Св. Никите Ремесјанског. У V и VI веку евангелизацију врше Словени који су служили у византијској армији и тамо примили крштење. Међу протобугаре (туранско племе које у ове пределе долази са северних обала Црног мора) хришћанство је продирало још пре него што су се настанили на Балкану и формирали посебну бугарску државу (друга половина VII века). Масовно покрштавање бугарског становништва спроведено је тек 865, за владе Светог кнеза Бориса (852. - 889.). Непосредно након примања хришћанства кнез Борис је предузео мере за задобијање црквене аутономије, што је било крунисано успехом 4. марта 870.
Првобитно је Бугарска црква имала статус аутономне архиепископије под врховном јурисдикцијом Константинопољске патријаршије. Први архиепископ самосталне Цркве је постао Св. Јосиф, који је примио рукоположење од константинопољског патријарха Игњатија. Доба цара Бориса и његовог сина Симеона (893. - 927.) остало је забележено и као период процвата писмености и културе на овој територији, превасходно захваљујући доласку ученика Св. Кирила и Методија - Климента, Наума, Горазда и других - на ово подручје након што су прогнани из Моравске.
Пошто је 917. кнез Симеон нанео тежак пораз византијској војсци, проширио границе своје државе и прогласио се за "цара Бугара и Ромеја", створили су се повољни услови за проглашење аутокефалије БПЦ и њено уздизање у ранг патријаршије (28. октобра 927.), са седиштем најпре у Доростолу (данашња Силистра), касније у Тријадици (Софија), Преспи и Охриду.
1018. - 1019. византијски император Василије II, покоривши Бугарску, је деградирао Бугарску цркву на ранг архиепископије, признајући ипак њену аутокефалију. На чело Охридске архиепископије, као и епископија, постављају се Грци, који нису показивали потребно старање за своју бугарску паству. 1185. - 1186, након устанка који су подигли Петар и Асен и олобођења подунавске Бугарске, што је резултовало и успостављањем Другог бугарског царства, изнова се организовала независна Црква на челу са архиепископом чије је седиште било у Трнову.
Први трновски архиепископ Василије није био признат од стране константинопољског патријарха, али убрзо је Трновска архиепископија ојачала своје позиције до те мере да је била призната за самосталну и уздигнута на ранг патријаршије (1235.), у ком статусу се одржала до потпадања Бугарске под турско ропство 1393. Током ових 158 година, она је достигла процват и остала упамћена понајвише захваљујући делатности Св. Јоакима 1, патријарха Игњатија и посебно Св. Евтимија, плодног духовног писца и инспиратора исправљања богослужбених књига.
[уреди] Губитак аутокефалије
Са падом Другог царства, Трновска катедра је потпала под управу Константинопољске патријаршије у рангу митрополије. Охридска архиепископија се нашла под влашћу Грка фанариота и угасила се 1767. Доба робовања под Турцима донело је тешка искушења по верски, културни и привредни живот и национални идентитет бугарског народа. Грчка јерархија истовремено чинила све да јелинизира Бугарску цркву. Међутим, из Цркве су израсли инспиратори и делатници будућег националног препорода: преподобни јеромонах Пајсије Хиландарац (1722. - 1798.), аутор "Историје славјано-бугарске о народима, и о царевима, и о светитељима бугарским", епископ Врачански Софроније (1739. - 1813.) и други, који су инсистирали на праву Бугара на васпостављање црквене аутокефалије и подстицали успон просвете и издаваштва.
Снажан подстрек за даље јачање националне и верске самосвести пружио је руско-турски рат 1828. - 1829, као и јачање веза са Русијом, у чијим духовним академијама су још од 1838. почели да се школују и монаси из Бугарске.
Почетком друге половине XIX в. Бугари су формулисали захтев за васпостављање црквене аутономије, али пошто се грчка јерархија о њега оглушила, 3. априла 1860, на Васкрс, са амвона бугарског храма у Константинопољу епископ Иларион помиње православно епископство уместо константинопољског патријарха, чиме је Бугарска црква означила почетак свог одвајања. Пошто је константинопољски патријарх Кирило VII, погођен овим чином, напустио катедру, његов наследник Јоаким II, после безуспешних покушаја свргавања митрополита Илариона и неколицине бугарских јерараха, пристао је на извесне уступке и после Сабора 1861. обећао је да ће на бугарске епархије неизоставно постављати архијереје бугарске народности или макар са знањем бугарског језика. Бугарско свештенство је у међувремену поставило нове захтеве: да се Бугарима допусти да учествују у изабирању патријарха равноправно са Грцима, да у саставу Константинопољског синода буде заступљено шест бугарских архијереја, да се самим Бугарима препусти избор архијереја за своје епархије.
Суочен са растућим незадовољством и немирима у империји, турски султан обнародовао је 28. фебруара 1870. ферман о оснивању независног бугарског егзархата, чиме је васпостављена независност Бугарске цркве и уједно призната засебна бугарска народност. Фебруара 1871. у Константинопољу је одржан Први бугарски црквено-народни сабор, у чијем раду су учествовали најугледнији представници националноослободилачког покрета. Сабор је донео Устав Бугарског егзархата. За првог егзарха изабран је 11. фебруара 1872. епископ Ловчански Иларион, који се након пет дана повукао са ове дужности; на његово место изабран је митрополит Видински Антим, који је 11. маја 1872. свечано прогласио аутокефалију Бугарске цркве. Патријаршијски синод у Константинопољу је стога предузео репресивне мере (егзарха Антима је лишио свештенства, два митрополита прогласио за одлучене од Цркве и једног епископа анатемисао), али оне нису наишле на одобравање пуноте Православља: јерусалимски патријарх Кирило II је одлучно одбио да призна одлуке Сабора, епископи Антиохијске Цркве потпис свог патријарха оквалификовали су као "израз његовог личног става, али не и мишљења читаве Антиохијске цркве", а у одбрану Бугара устале су и Румунска и Српска православна црква.
Наследник егзарха Антима Јосиф такође је доживео низ непријатности од стране константинопољских власти у доба руско-турског рата. Након ослобођења Бугарске 1878, Бугарском црквом управљао је Синод на челу са намесником-председником Синода, док је егзарх наставио да борави у Константинопољу и да усмерава своју активност на епархије које су остале у саставу турске империје; после балканских ратова и коначног ослобођења Балкана од Турака егзарх Јосиф је напустио Константинопољ и дошао у Софију (1913). 1921. - 1922. одржан је Други црквено-народни сабор, у чијем раду су учествовали представници целог народа, и на коме је донет нови Устав БПЦ.
[уреди] Отклањање раскола
Неспоразуми са Грчком црквом дефинитивно су отклоњени 1945, када је представницима БПЦ уручен специјални томос о признавању аутокефалије, потписан од стране патријарха Венијамина и свих чланова Светог синода Константинопољске цркве. На Трећем црквено-народном сабору 1953. изабран је и свечано интронизован бугарски партијарх Кирил (Марков), кога је 1971. наследо патријарх Максим (Најденов Минков).
Међу догађаје од важности у новије време спада и раскол у БПЦ 1993, изазван стварањем паралелног "Синода" и тежњом за свргавањем патријарха Максима од стране групе јерараха на челу са митрополитом Неврокопским Пименом.
И поред деловања у неповољним условима, БПЦ је у другој половини 20. века постигла значајне резултате у издаваштву, духовном образовању, унапређивању односа са другим помесним црквама, деловању монаштва. Међу манастирима БПЦ највећи значај заузимају Рилски из X века, Бачковски из XI века, Тројански, манастир Св. Петра и Павла код Љасковца, манастир Пречисте Богородице Витошке код планине Витоше, манастир Ваведења Пресвете Богородице у Сопоту и Калоферу, као и Зографски манастир Св. Георгија на Светој Гори.
[уреди] Литература
Лит.: М. Дринов, История на Българската Църква, от самото и начало и до днес. Виена, 1869; Н. Мизов, Православието в България (теоретико-историческо осветление). София, 1974; С. Станимиров, История на Българската Църква. София, 1925; Д. Цухлев, История на Българската Църква. София, 1911; К. Е. Скурат, История Поместных Православных Церквей, т. I-II. Москва, 1994.
