Џевад Карахасан
Из пројекта Википедија
Џевад Карахасан (Томиславград, 1953.), босански књижевник, драматичар, есејист, романописац.
У родном је граду завршио основно и гимназијско школовање. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву, студији компаративне књижевности и театрологије, а у Загребу, на Филозофском факултету, бранио је докторски рад. Дуги низ година судјеловао је у уређивању сарајевске ревије за културна питање «Одјек». Рат у БиХ 1992. године затекао га је на мјесту професора, касније декана Академије сценских умјетности у Сарајеву. Пише драме, романе, приповјетке, есеје, историју и критику театра, учествује као драматург или позоришни режисер.
Одлике су Карахасанова дјела модернистичке (могли бисмо рећи и постмодернистички-но, то је клише) и иновативне приповједачке технике у којима се мијешају жанровске карактеристике, есејизација и драматизација прозе, као и богатство језика. Иако првенствено, по властитом избору и ангажману драмски писац, немогуће је не примијетити да је Карахасан остварио најјаче продоре у наративној и есејистичко-мемоарској прози. Цијењен и успјешан драмски аутор, прије свега у земљама њемачког говорног подручја, овај писац, по мишљењу многих, дијели у том аспекту судбину једнога од својих узора, Мирослава Крлеже: као и Крлежа и босански списатељ је фасциниран позориштем за које је написао већи број признатих драма, но његова најснажнија дјела су ипак, вјеројатно, романи и есејистичка мемоаристика.
Ту посебно треба истаћи роман «Источни диван», дјело о суфијском мученику и свецу Ал-Халаџу, комплексну студију у којој се преклапају вјерно реконструирани амбијент Багдада у 8. вијеку, рефлексивни пасажи и егзистенцијално-спиритуална драма легендарног мартира, пјесника и афористичког мислиоца. Овдје ваља напоменути да, за разлику од Селимовића у роману «Дервиш и смрт», Карахасан добро познаје проблематику суфијског мистицизма. «Дневник селидбе» је упечатљива мемоарска проза, приказ опсаде Сарајева и функционирања људске заједнице у нељудским околностима, док је кратки роман «Сара и Серафина», о двоструком идентитету, сталној присутности смрти и апсурдној погибији у опкољеном граду виртуозно дјело испричано у једном даху до данас недовољно цијењено и оцијењено остварење у којему се преламају документаристички реализам, лично исповједна нарација и боргесовки иреална атмосфера.
Без сумње један од најснажнијих и најдојмљивијих бшњачких прозаика, Џевад Карахасан припада категорији расних писаца којима је страна јефтина политизација, књижевно-политички маркетинг и подилажење изванлитерарним трендовима (нпр., ту спада и његов доста оштар суд о умјетничком домету дјела Иве Андрића), што је вјероватно и један од узрока да још увијек није задобио књижевно признање адекватно свом умјетничком квалитету.
[уреди] Дјела
- Казалиште и критика. Свјетлост. Сарајево, 1980.
- Краљевске легенде. Проза. Веселин Маслеша. Сарајево, 1980.
- Краљу ипак не свиђа се глума. Драма. Сарајево, 1983;
- Страшно је вани. Драма. Сарајево, 1984.
- О језику и страху. Сарајево, 1987.
- Модел у драматургији. Омладински центар. Загреб, 1988.
- Источни диwан. Свјетлост. Сарајево, 1989.
- Мисионари. Двије комедије. Свјетлост. Сарајево, 1989.
- Стидна житија. Роман. Братство-Јединство. Нови Сад, 1989.
- Стид недјељом. Аугуст Цесарец. Загреб, 1991
- Кућа за уморне, Август Цесарец, Загреб, 1993.
- Дневник селидбе, Дуриеx, Загреб, 1993.
- Шахријаров прстен, Босанска ријеч, Сарајево, 1996.