Роберт Де Ниро

Из пројекта Википедија

Роберт Де Ниро на Међународном филмском фестивалу у Берлину, 1998

Роберт Де Ниро

Роберт Де Ниро, јуниор (рођен 17. августа, 1943 у Њујорку) је амерички филмски глумац.

Сматра се једним од најпрефињенијих глумаца своје генерације, познат по својој дугогодишњој сарадњи с филмским режисером Мартином Скорсизом и као ученик познате глумачке школе коју је водила глумица Стела Адлер. Себе сматра Итало-Американцем и има итало-амерички акцент, иако је само прадеда његовог оца италијанског порекла.

[уреди] Рана каријера

Де Ниро је рођен у Њујорку, као син Роберта Де Нира, старијег, апстрактног експресионистичког сликара, вајара и песника италијанског порекла (Де Ниров пра-прадеда је био италијански имигрант из села Ferrazzano, Molise), и Вирџиније Адмирал, такође сликарке. Они су се срели на часовима сликања код Ханса Хофмана у Провинстауну, Масачусетс. Родитељи су му се развели кад је имао две године. Његов биограф Џон Бакстер тврдио је да је његов отац био хомосексуалац и да је био у односима са песником Робертом Данканом, драмским писцем Тенеси Вилијамсом и сликаром Џексоном Полоком.

Де Ниро је прво похађао Little Red School House а касније га је мајка уписала на Високу школу музике и уметности у Њујорку. Напустио ју је кад је имао 13 година и приружио се уличној банди у Малој Италији где је зарадио надимак Bobby Milk (Боби млекце) захваљујући својој свом бледом тену. Затим се посвадио с оцем, иако су се касније помирили када је, у 18 година, отишао за Париз да врати оца кући, који је почео да пати од депресије. Де Ниро је похађао Конзерваторијум Стеле Адлер, као и Глумачки студио Лија Страсберга (иако је Де Ниро дошао у сукоб са Страсберговим методама, а своје чланство је користио само зарад професионалног престижа). Са 16 година појавио се у Чеховљевом Медведу.

[уреди] Филмска каријера

Прву значајну сарадњу имао је у 20. години са Брајаном Де Палмом 1963. кад се појавио у The Wedding Party (Венчање); тај филм, међутим, није изашао до 1969. Већину шездесетих је провео радећи у позоришним радионицама и оф-Бродвеј продукцијама. Играо је малу улогу у француском филму Three Rooms in Manhattan (Три собе у Менхетну), (1965) а поново се сусрео са Де Палмом у Greetings, (Поздрави) 1968 и Hi, Mom (Здраво, мама), 1970. Привукао је пажњу јавности улогом болесног хватача „Јенкија“ у Bang the Drum Slowly (Лакше мало с бубњевима) (1973). Исте године започео је плодну сарадњу са Скорсизом незаборавном улогом малог мафијашког преваранта „Џони Боја“ у Mean Streets (Зле улице), у коме је Харви Кајтел глумио „Чарлија“. Следила је изузетно успешна сарадња глумца и режисера у филовима као што су Taxi Driver (Таксиста) (1976), New York, New York (Њујорк, Њујорк) (1977), Raging Bull (Разјарени бик) (1980), The King of Comedy]] (Краљ комедије) (1983), Goodfellas (Добри момци) (1990), Cape Fear (1991) и Casino (1995). У овим филмовима Де Ниро је углавном глумио шармантне „социопате“. „Таксиста“ је посебно значајан за Де Нирову каријеру; митска улога Тревиса Бикла избацила га је у звезде и заувек повезала Де Нирово име с познатим Бикловим монологом "You talkin' to me?" („Мени кажеш?“).

Године 1978. Де Ниро је играо „Мајкла Вронског“ у славном филму о Вијетнамском рату Deer Hunter (Ловац на јелене). Друга значајна улога била је у филму Серђа Леонеа Once Upon a Time in America (Било једном у Америци) у коме је глумио јеврејског гангстера „Дејвида 'Тупавог' Аронсона" (1984). Од средине осамдесетих Де Ниро је почео повремено да глуми комичне роле и имао је много успеха и у том жанру филмовима као што су Brazil (1985), Midnight Run (Поноћна трка) (1988), Wag the Dog (1997), Analyze This (Гангстер под стресом) (1999), Analyze That (Гангстер под стресом 2“ (2002), Meet the Parents (Упознај моје родитеље) (2000) и Meet the Fockers (Упознајте Фокерове) (2004).

У касним деведесетим Де Ниро је почео да инвестира у подручје Трибека у Њујорку, установљавајући филмски студио и филмски фестивал. Де Ниро је касније признао да је неке исподпросечне филмове, које је снимио у деведесетим, снимао само да би обезбедио финансијску подршку овом добротворном подухвату.

Освојио је два „Оскара“: као најбољи глумац за улогу у Разјареном бику и за споредну улогу у филму Кум, други део..

Занимљиво је да су Де Ниро и Марлон Брандо једини пар глумаца који су добили награде глумећи исти лик: Брандо за улогу старог Дон Вита Корлеонеа (иако је награду одбио) у филму Кум, док је Де Ниро касније добио награду за улогу младог Вита у филму Кум, други део. Брандо и Де Ниро нису радили заједно на сцени све до филма The Score (Погодак) (2001). Де Ниро се у ствари пријавио за улогу Сонија у првом „Куму“ али је улога додељена Џејмсу Кану. Када је режисер Френсис Форд Копола припремао „Кума 2“ сетио се Де Нира и знао да ће он да глуми младог Вита Корлеонеа.

Хваљен због своје посвећености улогама, Де Ниро се удебљао 27 килограма и узимао часове из бокса да би портретисао Џејка ЛаМоту у „Разјареном бику“, састругао зубе због филма Cape Fear и научио да свира саксофон због филма „Њујорк, Њујорк“.

Де Нира сматрају вештим посматрачем физичких покрета и детаља и зато је перфекциониста. Често га упоређују с другом глумачком иконом Ал Паћином, с којим је глумио у „Куму 2“ 1974 и филму Heat (Врелина) 1995.

У следећем пројекту видећемо овог разноврсног глумца с обе стране камере у филму The Good Shepherd (Добри пастир) (2006), који Де Ниро режира и у коме глуми заједно с Матом Дејмоном и Анђелином Џоли. Филм ће обележити повратак глумца Џоа Пешија, који је био ван сцене скоро деценију, у малој улози. Очекује се да ће филм бити један од фаворита за Оскара 2006.

[уреди] Лични живот

Де Ниро се двапут женио. Има кћерку Дрину и сина Рафаела из првог брака с Дијаном Абот, и два сина, Џулијана Хенрија и Арона Кендрика из дуготрајне везе с бившим фото моделом Туки Смит. Дечаци близанци су зачети оплодњом ин витро. Рафаел, бивши глумац, сада је у послу са некретнинама у Њујорку. Крајем 2004 Де Ниро се поново оженио својом другом женом, Грејс Хајтауер, бившом стјуардесом. Њихов син Елиот је рођен 1998. Брачни пар је кратко после тога поднео захтев за развод, наводно због неслагања око, између осталог, Де Нировог „радохолизма“. Ова бракоразводна парница никад није званично окончана.

Де Ниро и Грејс живе у скупој резиденцији у Њу Палцу у Њујорку где су се поново венчали. Де Ниро има одраније резиденције на источној и западној страни Менхетна.

Де Ниро, чији су преци с очеве стране емигрирали из Италије, требало је да добије почасно италијанско држављанство на Филмском фестивалу у Венецији у септембру 2004. Међутим, Ред синова Италије у Америци уложио је протест италијанском премијеру Берлусконију тврдећи да је Де Ниро нанео штету угледу Италијана и Итало-Американаца јер их стално представља као криминалце. Министар културе Ђулијано Урбани одбио је те приговоре и свечаност је одложена за октобар у Риму. Расправе су се поново разбуктале када се Де Ниро није појавио на два медијска догађаја тог октобра у Италији. То је подгрејало шпекулације да он заправо не жели ту почаст. Де Ниро је то негирао, оправдавајући своје непојављивање „озбиљним комуникацијским проблемима“ који нису на време отклоњени, тврдећи да је „последња ствар коју бих урадио да увредим некога. Ја волим Италију.“ Урбани се нада да ће ускоро уручити признање, иако није одређен тачан датум. Иако у Де Нировим венама тече и ирска, немачка, холандска и француско-британска крв), он је изјавио да се идентификује „више са својим италијанским делом, него с осталима.“

Де Ниро је верни симпатизер Демократске партије и вербално је подржао Ал Гора на председничким изборима 2000. и Џона Керија 2004. Године 1998. лобирао је у Конгресу против смењивања председника Клинтона (он је лични пријатељ породице Клинтон), а у августу 2004. објавио је да неће да прими почасно италијанско држављанство лично да не би обесхрабрио Италијане који живе у Америци да не гласају за Керија, што је изазвало даље расправе око те почасти.

Иако је откривен 2003, Де Ниро је држао у тајности да има рак простате, али се верује да се подвргао простатектомији.

[уреди] Занимљивости

Де Ниро је сувласник отменог ресторана Рубикон у Сан Франциску, заједно с Френсисом Фордом Кополом и Робином Вилијамсом.
Де Ниро је висок 180 цм.
Велики је пријатељ глумца Џоа Пешија.

[уреди] Филмографија

Three Rooms in Manhattan (1965) (uncredited) - Client at the diner
Greetings (1968) - Jon Rubin
Sam's Song (1969) - Sam Nicoletti
The Wedding Party (1969) (as Robert Denero) - Cecil
Bloody Mama (1970) - Lloyd Barker
Hi, Mom! (1970) - Jon Rubin
Jennifer on My Mind (1971) - Mardigian
Born to Win (1971) - Danny
The Gang That Couldn't Shoot Straight (1971) - Mario Trantino
Mean Streets (1973) - John 'Johnny Boy' Civello
Bang the Drum Slowly (1973) - Bruce Pearson
The Godfather: Part II (1974) - Vito Corleone
Taxi Driver (1976) (as Robert DeNiro) - Travis Bickle
1900 (1976) - Alfredo Berlinghieri
The Last Tycoon (1976) - Monroe Stahr
New York, New York (1977) - Jimmy Doyle
The Deer Hunter (1978) - Michael Vronsky
Raging Bull (1980) - Jake La Motta
True Confessions (1981) - Des Spellacy
The King of Comedy (1983) - Rupert Pupkin
Falling in Love (1984) - Frank Raftis
Once Upon a Time in America (1984) - David 'Noodles' Aaronson
Brazil (1985) - Archibald 'Harry' Tuttle
The Mission (1986) - Rodrigo Mendoza
The Untouchables (1987) - Al Capone
Angel Heart (1987) - Louis Cyphre
Midnight Run (1988) - Jack Walsh
We're No Angels (1989) - Ned
Jacknife (1989) - Joseph 'Jacknife' Megessey
Stanley and Iris (1990) - Stanley Everett Cox
Awakenings (1990) - Leonard Lowe
Goodfellas (1990) - Jimmy Conway
Cape Fear (1991) - Max Cady
Backdraft (1991) - Donald 'Shadow' Rimgale
Guilty by Suspicion (1991) - David Merrill
Night and the City (1992) - Harry Fabian
Mistress (1992) - Evan M. Wright
A Bronx Tale (1993) - Lorenzo Anello
This Boy's Life (1993) - Dwight Hansen
Mad Dog and Glory (1993) - Wayne 'Mad Dog' Dobie
Mary Shelly's Frankenstein (1994) - The Creature
Casino (1995) - Sam 'Ace' Rothstein
Heat (1995) - Neil McCauley
Marvin's Room (1996) - Dr. Wally
Sleepers (1996) - Father Bobby
The Fan (1996) - Gil Renard
Jackie Brown (1997) - Louis Gara
Wag the Dog (1997) - Conrad Brean
Cop Land (1997) - Lt. Moe Tilden
Ronin (1998) - Sam
Great Expectations (1998) - Arthur Lustig
Flawless (1999) - Walt Koontz
Analyze This (1999) - Paul Vitti
The Adventures of Rocky & Bullwinkle (2000) - Fearless Leader
Meet the Parents (2000) - Jack Byrnes
Men of Honor (2000) - Chief Leslie W. 'Billy' Sunday
15 Minutes (2001) - Detective Eddie Flemming
The Score (2001) - Nick Wells
Showtime (2002) - Det. Mitch Preston
Analyze That (2002) - Paul Vitti
City by the Sea (2002) - Vincent LaMarca
Meet the Fockers (2004) - Jack Byrnes
Shark Tale (2004) (voice) - Don Lino
Godsend (2004) - Richard Wells
The Bridge of San Luis Rey (2004) - Archbishop of Peru
Hide and Seek (2005) - David Callaway
The Good Shepherd (2006) (filming) - Bill Sullivan
Chaos (2006/I) (in production)
The Winter of Frankie Machine (2007) - (announced) - Frankie Machine

[уреди] Хонорари

The Wedding Party (1969) - $50
Taxi Driver (1976) - $35,000
The Last Tycoon (1976) - $200,000 + percentage of gross
Ronin (1998) - $14,000,000
Analyze This (1999) - $8,000,000
Meet the Parents (2000) - $13,500,000
The Score (2001) - $15,000,000
Showtime (2002) - $17,500,000
Analyze That (2002) - $20,000,000