Рен
Из пројекта Википедија
| РЕН | ||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Слика:Ren-cochlearia.jpg |
||||||||||||||
| Таксономија | ||||||||||||||
|
||||||||||||||
| Остале врсте | ||||||||||||||
|
РЕН ИЛИ ХРЕН
Рен расте по влажним местима, готово широм целог света. Гаји се у многим земљама због корена који служи за зачин. Рен је снажна зељаста вишегодишња биљка. Нарасте око 1 m. Има врло велике, по ободу назубљене листове и дугачке цвасти с белим ситним цветовима.
Корен је до 6 cm дебео и врло дугачак, око 1 m. Горе је задебљао и има више глава. Споља је жућкасто-сивкаст, а изнутра бео и, док је млад, није жилав. Yкуса је љутог, топлог и пече. Без мириса је, али ако се струже, развија се посебан љут мирис који изазива јако сузење.
Употребљава се само свеж корен. Може се дуго сачувати свеж у подруму закопан у влажан песак.
Има синигрина, који се распада на алил-изо-сулфоцијанид, гликозу и калијум кисели сулфат. Има и шећера, аспарагина, глутамина и др. Рен је омиљен народни лек и здрав зачин. Деловање му је слично слачици. Највише се употребљава као пресан зачин, мање за лек.
Остала народна имена: крен, ледиња андрква, морска ротква, равељ, равет, торман, хрељ, хрин.
Кашикара (Cochlearia officinalis L. — Cruciferae) спада у исту ботаничку, хемијску и фармакодинамску групу. То је до 30 cm висока зељаста, разграната вишегодишња биљка. Расте највише у близини морских обала и на другим сланим теренима Западне и Северне Европе, а културом се раширила и у целој Европи. Код нас је нема. Употребљава се свежа биљка, јер ако се остави да се осуши, изгуби љутину, која се иначе јавља кад се свежа биљка гњечи прстима и тада мирише као слачица (има један сумпорни гликозид).
Садржи витамин C, мирозин и сумпорни гликозид кохлеарин, који хидролизом даје једну врсту слачичног уља. Кашикара делује као рен. Етарско уље у хомеопатији служи као средство које поправља промет материја и као диуретик. Иначе, кашикара је народни лек против разних болести.
литература:
- Јован Туцаков: Лечење биљем.
- Драгослав Животић и Драгана Животић: Лековито биље у народној медицини.
