Порфирија

Из пројекта Википедија

Порфирија је група генетски условљених болести које се карактеришу поремећајима метаболизма порфирина и њиховог крајњег производа хема. Ради се о недостатку разних ензима који учествују у процесу синтезе хема. Услед тих ензимских поремећаја долази до акумулације појединих супстанци (разних типова порфириногена, порфирина) који директно могу изазвати оштећења околних ћелија или појачати дејство неких других штетних фактора као нпр. УВ зрачење.

Садржај

1 Патогенеза
2 Учесталост
3 Порфирин
4 Синтеза хема
5 Подела
- 5.1 Хепатичне порфирије
- 5.2 Еритропоетске порфирије
6 Симптоми
7 Стечена порфирија
8 Историјске занимљивости
9 Литература
10 Спољашње везе

[уреди] Патогенеза

Нагомилавање порфирина може довести до оштећења и изумирања ћелија јетре (хепатоцита). Поред тога порфирини заједно са другим факторима (светлост, алкохол, лекови...) изазивају додатна оштећења разних органа (кожа,јетра, урин ...). Порфирини су фотоосетљиве супстанце (у ултравиолетном подручју светлост) које могу да акумулирају светлосну енергију и при том део те енергије предају на околне структуре. На тај начин настају врло токсични радикали кисеоника: супероксидни анјон, водоник пероксид и синглетни кисеоник, који оштећују околне ћелије. Такође могу настати и липидни радикали од липида ћелијске мембране, што доводи до уништења ћелијске мембране.

[уреди] Учесталост

Порфирија може бити урођена и стечена. У Европи је стечена форма чешћа, а у Америци урођена. Порфирије су широко распрострањене. Најчешћа форма је касна кожна порфирија (лат: Porphyria cutanea tarda) са преваленцом око 20-50/100.000 становника. Друга по учесталости је акутна интермитентна порфирија са преваленцом око 5-10/100.000 становника. Остале форме су ређе.

[уреди] Порфирин

Порфирини су супстанце различите боје које се могу наћи у еритроцитима, где су одговорни за њихову црвену боју и наравно за транспорт кисеоника. Такође присутни су и у хлорофилу, биљном пигменту зелене боје. У људском телу могу се наћи у у следећим ензимима и протеинским молекулима: миоглобин, каталаза,пероксидаза, цитохром, витамин Б12, гуанилциклаза, простагландин-ендопероксид синтетаза. Порфирини играју у поменутим ензимима важну улогу у преносу кисеоника, оксидацији, разградњи лекова, респираторном ланцу...

У организму човека срећу се следећи порфорини: уропорфирин I и III, копропорфирин I и III и протопорфирин IX. Само се из протопорфирина IX синтетише хем. Највећи део порфирина се синтетише у организму. Један део се уноси путем хране која садржи месо и хлорофил. Ове спољашње порфирине јетра претвара копропорфирин, који се путем жучи и фецеса излучује из организма.

[уреди] Синтеза хема

Синтеза хема почиње од аминокиселине глицин и суксинил коензима А. Из њих под утицајем ензима АЛК синтетазе настаје δ-аминолевулинска киселина (δ-АЛК). Из δ-АЛК под дехидратацијом настаје порфобилиноген. Порфобилиноген се дезаминује уз помоћ ензима дезаминазе и настаје хидроксиметилбилан. Од њега, затварањем прстена настају мономери, чијом се полимеризацијом (од 4 мономера) добија тетрапиролни прстен, уропорфириноген.За то је неопходан ензим уропорфириноген синтетаза. Постије две серије изомера порфирина: серија I и серија III. Серија I није значејна за људе. Метаболити ове серије се излучују питем урина. Из серије III настаје хем. Најпре се од уропорфириногена III, ствара копропорфириноген III уз помоћензима уропорфириноген декарбоксилазе, а затим од копропорфириногена протопорфириноген уз помоћ ензима копропорфириноген оксидазе. Из протопорфириногена настаје протопорфирин (под дејством протопорфириноген оксидазе), а на крају се он сједињује са двовалентним молекулом гвожђа у хем. Неопходан ензим за ову реакцију је ферохелатаза.

Код порфирија недостају су поједини ензими из овог ланца синтезе хема. То доводи до акумулације супстанци које настају пре дејства тог ензима (јер се не могу разградити), али и до мањка супстанци који се синтетишу уз помоћ тог ензима и свих супстанци који даље следе у ланцу.

Ензим	супстрат	Производ	Хромозом	Eц број\|Eц]	ОМИМ	порфирија
АЛК синтетаза	Глицин, Суксцинил КоА	δ-Аминолевулинска киселина	3p21.1	2.3.1.37	125290	нема
АЛК дехидратаза	δ-аминолевулинска киселина	Порфобилиноген	9q34	4.2.1.24	125270	акутна хепатична порфирија
ПБГ дезаминаза	Порфобилиноген	Хидроксиметил билан	11q23.3	2.5.1.61	176000	акутна интермитентна хепатична порфирија
Уропорфифриноген III синтетаза	Хидроксиметил билан	Уропорфириноген III	10q25.2-q26.3	4.2.1.75	606938	конгенитална еритропоетска порфирија
Уропорфириноген III декарбоксилаза	Уропорфириноген III	Копропорфириноген III	1q34	4.1.1.37	176100	касна кожна порфирија
Копропорфириноген III оксидаза	Копропорфириноген III	Протопорфириноген IX	3q12	1.3.3.3	121300	копропорфирија
Протопорфириноген оксидаза	Протопорфириноген IX	Протопорфирин IX	1q22	1.3.3.4	600923	порфирија вариегата
Ферохелатаза	Протопорфирин IX	Хем	18q21.3	4.99.1.1	177000	протопорфирија

• табела преузета са енглеске википедије [1]

[уреди] Подела

Хем се синтетише у јетри и еритроцитима, тако да се и све уроћене (примарне) порфирије деле на:

•хепатичне (у јетри) и

•еритропоетске (у црвеним крвним зрнцима)

[уреди] Хепатичне порфирије

У ову групу спадају:

Акутна интермитентна хепатична порфирија

Порфирија вариегата (мешовита порфирија, протокопропорфирија)

Хередитарна копропорфирија

Касна кожна порфирија (Porphyria cutanea tarda)

Дефицит АЛА дехидратазе

[уреди] Еритропоетске порфирије

Овде спадају:

Еритропоетска протопорфирија

Конгенитална еритропоетска порфирија (Гунтерова болест)

Еритропоетска копропорфирија

X хромозом зависна сидеробласна анемија

[уреди] Симптоми

Симптоми порфирије могу се развити у току сати, дана или недеља. Напади могу бити изазвани лековима (барбитурати, седативи...), хормонима, пушењем, алкохолом, запаљењем, излагањем сунцу и стресом.

Код свих хепатичних порфирија се услед дефицита одређеног ензима смањује синтеза хема, па је у хепатоцитима смањена синтеза хема. Хем инхибише дејство ензима δ-АЛК синтетазе, међутим ако је концентрација хема смањена онда ће изостати блокирање овог ензима. То доводи до стварања све веће количине аминолевилинске киселине (АЛК) и порфобилиногена. Ови продукти се избацију из тела мокраћом. Све врсте порфирија у којима је повећана концентрација АЛК и ПБГ карактеришу се акутним нападима болести у виду акутног абдомена.

Порфирије у којима је повећана концентрација порфирина (уропорфириноген, копропорфириноген, протопорфириноген) су праћене повећаним фотосензибилитетом коже. Кожа оваквих особа при излагању ултравилетној светлости (таласне дужине око 400 нанометара) ствара токсичне слободне радикале кисеоника, који су горе споменути. Јавља се и оштећење ћелијске мембране услед стварања липидних пероксида.На кожи се јављају промене у виду красти, пукотина, крварења, тамна пребојеност коже, појачана маљавост (хирзуитизам).

Пошто се порфирини избацују мокрађом због обојености порфирина мокраћа добија тамно-црвену боју.

Код неких порфирија могу се наћи знаци оштећења нервног система: полинеуропатија, пареза, парализа.

Код еритропоетских порфирија може се јавити анемија (сидеробласта анемија), али само код неких типова о којима ће касније бити речи.

Може се јавити и повраћање.

[уреди] Стечена порфирија

Стечене порфирије су порфирије које нису проузроковане неким генетским дефектом за одређени ензим који учествује у синтези хема. Оне нису наследне, за разлику од урођених. Могу се јевити код разних интоксикација, обољења крви, обољења система за варење. Карактеришу се повећаном концентрцијом порфирина у урину.

[уреди] Историјске занимљивости

Вампири и вукодлаци

Из симптома порфирије могу се нећи сличности са причама о вампирима. Заправо неке порфирије се лече пуштањем крви и то доноси олакшање пацијенту. Такође код пацијената са порфиријом постоји повећана осетљивост на сунчево зрачење, што се код прича о вампирима може интерпретирати као страх од светлости.

Код оболелог је поремећена синтеза хема. Тај поремећај може настати урођено или услед тровања(интоксикације). Услед тога пацијент изгледа: мртав бео, у тешким случајевима долази до повлашења усана, непца и гингива (парадонтоза), тако да се виде очњаци. Устовремено длакавост долази до изражаја што подсећа на вукодлака. Да би надокнадили губитак крви некада су неки пацијенти пили крв животиња. Бели лук убразава разградњу хемоглобина-штетно дејство за пацијенте са порфиријом. Код пацијената се може срести и појачана агресивност.