Неовизантија
Из пројекта Википедија
Неовизантија је идеја која се развила у одређеним круговима у Србији и Грчкој, о конфедерацији православних држава на Балкану, првенствено Србије и Грчке у којој би се нашла и Македонија, а могла би се проширити и на Бугарску и тако створити Балканску конфедерацију која би заједнички иступала у уједињеној Европи.
- Треба имати у виду да је ово идеја малог броја људи и да се о њој никада није отворено говорило у званичним круговима ниједне од ових држава.
Садржај |
[уреди] Назив
Идеја је уско повезана са Византијом на чијим су државним традицијама створене све државе на Балкану, која се истовремено сматра симболом православља, због чега су термини коришћени за ову идеју уско повезани са Византијским царством.
[уреди] Неовизантија
- Нео - као префикс значи ново или нови.
- Византија - назив који се користи за Источно Римско Царство.
[уреди] Српскогрчко царство
Термин који приказује два основна градивна елемента заједнице (Србе и Грке) и директну везу са Византијом(Царство). Иако у називу стоји царство држава не би била монархија.
- Термин се такође користи у историји као назив за државу цара Душана који се овенчао за цара Срба и Грка.
[уреди] Историјска подлога
Основу за стварање ове идеје њени заговорници налазе још у средњем веку када је цар Душан је прогласио себе за цара Срба и Грка сматрајући да је његова држава способнија да настави традиције Византијске државе од Византије Палеолога који, иако су освојили Цариград и тиме практично обновили Византију, изгубили скоро све територије у Малој Азији и стално били у дефанзивној позицији на свим фронтовима.
Последњи византијски цар Константин Драгаш (Константин XI Палеолог Драгаш) био је син Грка и Српкиње и користио се својим српским презименом погинуо је бранећи Цариград одбивши да преда град Турцима и повуче се у Мистру. Његово тело никад није пронађено што је створило мит о његовом повратку и коначном протеривању Турака са Балкана. (Приликом опсаде Цариграда у турским редовима су се нашле и трупе српског деспота, из Новог Брда, који је тада био турски вазал.)
Почетком XIX века Срби су започели своју борбу за ослобођење од Турака (Први и Други српски устанак), која је, између осталог, покренула и Грке на устанак. Вођа Првог српског устанка Карађорђе био је члан Хетерије и сарађивао је са њеним члановима о заједничкој акцији.
Као чланови Балканског савеза Срби и Грци успешно су ратовали против Турске и успели су да ослободе велики број својих сународника, да би се потом заједно одбраниле од бугарског напада.
У Првом светском рату Грчка је пружила уточиште српској војсци и народу у тренутку када им је било најтеже. Неке од највећих српских светиња настале су током тог рата у Грчкој од уточишта на острву Крфу и Плаве гробнице код острва Вида па до пробоја Солунског фронта и српског војничког гробља у Зејтинлику само су још више појачале грчко-српско пријатељство.
[уреди] Појава идеје
Основни покретач ове идеје је појава исламског екстремизма на Балкану и његова борба против православног живља, што овој идеји даје јасан православни карактер.
- Грци у Турској су након пропасти Велике Идеје(грчки: Μεγάλη Ιδέα) 1921 године и страховитог етничког чишћења које су Турци тада спровели стална мета исламских екстремиста чији је циљ њихов нестанак на овај или онај начин.То се видело и приликом Септембарског погрома,као и приликом турске инвазије на Кипар. О том деловању говори и чињеница да је број Грка у Цариграду почетком XX века био преко 400 000, док их сада има једва неколико хиљада.
- Срби су се почетком 90-тих нашли на удару исламских екстремиста у Босни и Херцеговине и касније на Косову и Метохији.
Ова дешавања и старо пријатељство упутили су Србе и Грке на потребу заједничког деловања, па чак и уједињења.
[уреди] Изглед заједнице
Заједница би у основи требало да се састоји од Србије(Србије и Црне Горе) и Грчке, а укључивала би и Македонију. Постојала би и могућност да се у њу укључи и Бугарска као балканска и православна држава, чиме би се, по некима, разрешило тзв. македонско питање.
Нигде се није појавила детаљна верзија изгледа овакве заједнице, нити неки прикази њеног деловања, али се би она вероватно била чвршћа од Европске уније, али лабавија од Босне и Херцеговине створене Дејтонским споразумом.
Идејом Нове Византије као будуће смернице Православних земаља, и као циљ свог постојања, бави се Нововизантински Покрет (Neobyzantine Movement), као и неколико сличних покрета са сличним циљевима.
[уреди] Проблеми у идеји Неовизантије
Идеју подржава мали број људи и мала је вероватноћа да ће се икада о њој озбиљно преговарати међу балканским државама, мада се тренутни премијер Србије Војислав Коштуница (због својих проправославних залагања) сматра политичарем који је најближи овој идеји. (Треба имати у виду да најближи не значи близак.)
У самој Македонији нема људи који се залажу за ову идеју чиме је њено остваривање и практично немогуће.
Грчка је чланица Европске уније и НАТО пакта, док је Србија (Србија и Црна Гора) тек започела процес придруживања Европској унији, а њен улазак у НАТО се не наслућује јер је покренула тужбу против земаља чланица које су је напале 1999 године.
[уреди] Спољашње везе
- neobyzantine.org - Званичан вебсајт Неовизантијског покрета
- Београд-Атина - SUN, 27. феб. 1994
- Нова идеја на југу Балкана - SUN, 06. март 1994
- 1995: Косово - SUN, 22. јан. 1995
- GeoHistory: Хронологија балкана: 1914-1989
