Научна фантастика

Из пројекта Википедија

Научна фантастика је књижевна врста у којој део или цела прича зависи од утицаја науке, било стварног или замишљеног, да створи услове или догађаје који се у стварности још нису десили (а који никада и не морају да се десе).

[уреди] Историја

За родоначелника жанра се сматра Мери Шели са њеним делом Франкенштајн (или модерни Прометеј), које говори о научнику који трага за тајном живота. То је прво дело чија радња не би била могућа без науке тј. чији је наука саставни и неизоставни део.

Значајни представници научне фантастике из друге половине 19. на прелазу у 20. век су Жил Верн и Херберт Џорџ Велс. Верну се често приписивао пророчки карактер, пошто су многа научна достигнућа која су описана у његовим књигама у дужем или кратком временском периоду постала реалност, али те тврдње занемарују чињеницу да се Верн кретао у научним круговима тог времена и да је био пријатељ са научницима, тако да је био изложен њиховим идејама и слободно их је користио у својим делима. Велс је пак познатији по томе што се углавном бавио негативним последицама научног напретка тако да ова два писца представљају својеврсне супротности научне фантастике свог доба.

Велики раст популарности научне фантастике збио се почетком 20. века, када је иста објављивана у петпарачким романима. Број дела који је изашао у то време је био огроман, али је општи квалитет био врло низак. Из тог времена је чувена изјава једног од тадашњих аутора, Теодора Стерџена

„„Тачно је да је 90% научне фантастике ђубре; али 90% свега је ђубре.““

({{{2}}})

Од тога потиче и карактеризација научне фантастике као шунд литературе која се пише углавном за широку публику и има врло мале или никакве литерарне вредности. У том су времену међутим свој рад започели неки писци чија су дела касније учинила да научна фантастика постане призната као литерарно вредна, а најчешће се помињу Исак Асимов, Артур Ч. Кларк, Реј Бредбери, Харлан Елисон.

Крајем 1960их година, са хипи револуцијом дешава се и револуција у научној фантастици - из тог времена је запажена збирка кратких прича - приповедака разних аутора, Опасне визије, коју је сачинио Харлан Елисон, и за коју се сматра да је донела својеврсну револуцију у жанру. Често се говори да је списак аутора који се појављују у збирци својеврсни „Ко је ко у научној фантастици 1960их година“ а многе приче из те збирке су добиле научнофантастичне награде „Хуго“ и/или „Небула“.

Касније године су донеле критичко признање научној фантастици, чему су допринели и филмови као што су Соларис Андреја Тарковског и 2001: Одисеја у свемиру Стенлија Кјубрика.