Златиборске легенде
Из пројекта Википедија
Садржај |
[уреди] Легенда о златиборском нарцису
Нарцис (зеленкада) је, поред борова, симбол Златибора. Некада су се ливаде широм Златибора половином маја скроз бијелиле од овог цвијећа, али су туристи скоро сасвим истријебили нарцисе на Златибору. Легенда о нарцису каже да се пастир по имену Нарцис огледао над водом и себе прогласио најљепшим, због чега су се богови наљутили и претворили га у најљепши цвијет, да увијек расте у близини воде и држи погнуту главу.
[уреди] Легенда о Вијогору
Вијогор је лијеп и горд вис на Семегњевској гори, један од највиших на Златибору. Према легенди о постанку његовог имена, у Средњем вијеку је у сусједном селу Кремнима живио бан од Кремана. Имао је сина Лазара и ћерку Јану. Турци су једанпут похарали Кремна и одвели седмогодишњу Јану и једногодишњег Лазара у робље. Кад су дјеца одрасла, одлуче да побјегну из ропства. Ишли су разним стазама, док најзад нису дошли у село Семегњево. И баш тад паде велика магла, па дјеца нису могла да нађу пут до куће. Онда се они помоле да дуне "вијор" и растјера маглу из долине. Дуну вијор, диже се магла, и пред њима се указа вис обрастао јелама и смрчама, преко ког Лазар и Јана пријеђоше и стигоше у родна Кремна. Тако је врх преко ког су Лазар и Јана прешли добио име Вијогор.
[уреди] Легенда о јагорчевини
Живјела је некада на Златибору једна дјевојчица, сироче без мајке, и звала се Јаглика. Имала је злу маћеху која ју је сваког дана слала да боса и гола чува стоку и скупља дрва. Једног прољећног дана, Јаглики је било посебно тешко, па су за њом, куд је ишла, лиле сузе. И свугдје гдје је њена суза канула, никао је њежни цвијет боје злата. Тако је тај цвијет добио име јаглика по дјевојчици Јаглики, или јагорчевина, по Јагликином тешком животу. А можда је и Златибор добио име по златној боји овог цвијећа.
[уреди] Легенда о Оку
Давно некад је једна слијепа дјевојка видјела у сну да на Видовдан, прије сванућа, оде до Бијелог извора и ту се умије, па ће прогледати. Дјевојка је тако и урадила, и заиста је прогледала. Од тада се овај извор и оближње село зову Око. И данас се вјерује да извор на Оку помаже код очних обољења, а 1931-ве године је ту подигнута спомен чесма борцима из Првог свјетског рата из села Семегњева, Бранежаца и Шљивовице.
[уреди] Легенда о Ђевојачком гробу и Сватовском гробљу
У Чавловцу код Мокре Горе постоји једно мјесто звано Ђевојачки гроб, а недалеко од њега Сватовско гробље. Легенда каже да су хајдуци повели свом харамбаши дјевојку из Мокре Горе, а кад су наишли преко Чавловца, сукобили су се са Турцима. Ту су сви хајдуци погинули, а дјевојка је остала сама, па је почела да бјежи. Када је видјела да не може да побјегне, убила се једним ножићем који је носила са собом. Мјесто где су погинули хајдуци постало је Сватовско гробље, а гдје је умрла млада Ђевојачки гроб.
[уреди] Легенда о Јокиној ћуприји
Након десетак километара путовања од Краљевих Вода ка мору долази се до једног каменог мостића на ријеци Црни Рзав. Легенда каже: били једном момак Јован и дјевојка Јока који су се много вољели. Једном су сједили на обали Рзава, кад се одједном небо наоблачи и поче олуја. Рзав надође и потопи Јоку. За успомену, овдје је направљен мост који је назван Јокина ћуприја.
[уреди] Легенда о Царевом пољу и Царевој води
Између Чиготе, Торника и Муртенице налази се велико поље у ком извире Црни Рзав. Каже се да је цар Душан, враћајући се из Дубровника, остао овдје да законачи. Гостољубиви Златиборци из оближњег села Доброселице одмах донесоше свом цару лијепу бијелу погачу. Цар их упита одакле је та погача, а они веле да је из села Злоселице, јер се тако према легенди тада звала Доброселица. На то цар рече: "Кад у том селу праве тако бијелу погачу, онда то није Злоселица, него Доброселица!". Тако и остаде. А поље у ком је цар боравио оста Царево поље. Извор крај кога су сједили оста Царева вода.
[уреди] Легенда о Поповом колцу
По овом мјесту у Муртеници некада је пролазила граница Србије и Турске. И једни и други су гледали само како да себи узму што више земље. Тако, приликом једне од неријетких размирица, позову једног попа да каже чија је то земља. А он се досјетио, па ставио мало земље са србијанске стране границе себи у чизме и, дошавши на спорно мјесто, закуне се да стоји на српској земљи. Кад су Турци сазнали за ту његову досјетку, ухвате га и набију на колац. И тако то мјесто доби име Попов колац. Као успомену на попа родољуба, Златиборци су дуго чували онај колац на ком је он издахнуо и стално су мијењали дрво кад би иструнуло. Кад је Муртеница ослобођена од Турака, од колца направише крст, који је стајао све до послије Првог свјетског рата.
[уреди] Хајдукова задужбина
У златиборском селу Доброселици, испод три велика бора, налази се мала црква брвнара. Легенда каже да је један хајдук опљачкао неког богатог бега у селу Радојини, па је од тог новца сазидао црквицу. 1809-те године, Турци су кренули на Доброселицу, па су запалили и ову цркву. Али, баш тад, паде киша и спријечи да црквица потпуно изгори. 1821-ве године је обновљена, заједно са гробљем које је окружује, а кога је такође основао онај хајдук.
[уреди] Види још
 |
Овај чланак је дио википортала Златибор - више о Златибору |
Михаило Ћуповић | Љубивоје Ршумовић | Добросав Обрадовић | Златиборске легенде | Златиборски говор
