Виноградарство у Србији
Из пројекта Википедија
Виноградарство у Србији је развијена грана пољопривреде. Квалитет вина Србије почива и на великом броју малих произвођача, који их продају на малом броју места. Они првенствено брину о квалитету својих вина.
[уреди] Историја
Посуде из бронзаног доба, из око 200. године пре нове ере и оне из гвозденог, око 400. године п.н.е., из којих се највероватније пило вино, трагови су виноградарства и винарства у Панонској низији.
Приликом археолошких ископавања Сирмијума и других античких локалитета у Србији пронађен је велики број амфора које документују довоз вина. Познато је да је римски цар Доменцијан (69. - 96. године) увео законски монопол којим је само италичним виноградарима било дозвољено да саде квалитетну лозу. Тај монопол је важио све до појаве цара Марка Аурелија Проба, рођеног у сремском, а римском царском граду Сирмијуму 232. године. Проб је засадио винову лозу на падинама Алма Монса (Фрушка Гора) у околини Сирмијума, па је за његово име везан почетак виноградарства у нашој земљи.
Историја српског винарства дужа је од хиљаду година. Развој се одвијао од зачетака српске државе у 8. и 9. веку, а нарочито за владавине династије Немањића, од 11. до краја 14. века. Српски владари су посебно неговали културу гајења винове лозе. У доба цара Душана донет је закон који се односио на справљање вина и његов квалитет, о чему сведочи запис из "Повеље Стефана Првовенчаног". Сам цар Душан је поседовао велике винограде и дворски вински подрум у близини Призрена. У његово време из винограда и подрума у Великој Хочи вино је керамичким виноводом дугим 25 километара допремано све до царских подрума у престоницу Призрен. У средњевековној Србији пехар вина је био дијалог, договор, заклетва, опомена, обећање, закон и обичај.
Кад су јужне пределе Србије заузели Турци, Срби су се селили на север и у доба цара Лазара, у другој половини 14. века, главно виноградарско средиште постаје Крушевац са околином. Захарије Орфелин, један од најученијих Срба 18. века, спомиње у свом "Искусном подрумару" из 1783. године, да су наша најбоља вина манастирска и надасве карловачко вино, нарочито црно и шилер и да су најбоља у старости од три до четири године.
За време турске владавине у Србији је дошло до уништавања великог дела винограда, јер је конзумирање алкохола код муслимана забрањено. Ствари се мењају набоље после ослобођења од Турака када у Србији долази до интензивног развоја виноградарства које постаје најзначајнија привредна грана и тако 1848. године, у време Аустроугарске владавине, оснивањем Навиповог подрума почиње организована производња вина у Србији.
У време док је филоксера харала виноградима Француске, Србија се појављује као произвођач и извозник вина у Француску (1890 - 1895).
Српски владари заслужни су за развој српског виноградарства и винарства и у модерним временима, нарочито краљ Петар Први Карађорђевић и његов син Александар. Они су почетком 19. века у централној Србији на брду Опленац код Тополе подигли на десетине хектара винограда и подрум у коме су производили врхунска вина. У близини краљевог подрума постојала је и Венчачка виноградарска задруга која је била позната по производњи пенушавог вина, знана као једна од највећих винарија на Балкану. Годишње је подрум ове Задруге посећивало око 50 хиљада туриста. Забележено је да се вино из Неготина пило и у Бечу.
Од седамдесетих година 19. века из Крајине се извозе квалитетна вина у Француску, Аустроугарску, Немачку, Русију, Швајцарску, Румунију и друге земље. Вино је извожено преко пристаништа у Радујевцу, бродовима до Бордоа.
Виноградарство и винарство Срема је једно од најстаријих и најзначајнијих у овом делу Европе. Тако су Карловци своју славу стекли пре свега захваљујући својим виноградима и винима која су се пила широм Европе. Вински подруми у Сремским Карловцима и Иригу и данас су прави доживљај за госте. Они су после Првог светског рата подизани у виду лагума са дрвеним сводовима. За врење и чување вина користила су се искључиво дрвена бурад са дрвеним или металним обручима. И данас се може наћи један број подрума са дрвеним судовима, мада се све више прелази на металне судове. Карловчани који су били чувени по својим специјалним винима аусбруху и бермету, су деведесетих година прошлог века обновили производњу ових вина. Технологија прављења чувала се и преносила као тајна у карловачким породицама.
У Србији је пронађен и велики број муљача и преса за грожђе, као и посуда за вино из различитих историјских периода. Такође, бројни су и споменици на којима су приказани винова лоза, грожђе и берба.
